Слободно руски са Горданом Наумовић
У томе је, чини се, сва она — професор руског језика из Београда Гордана Наумовић. Не може се наћи човек који када види њену фотографију може да поверује да је она у том послу 39 година. Као код Достојевског - ”Много несреће ће ти донети живот, али од њих ћеш и срећан бити”.
У подрумској просторији где живи, раде свега два телевизијска канала, тако да не може да слуша говорни језик, гледа руске филмове, што је за лингвисту ”као да живи са поломљеним ногама”. Са друге стране, ”када би били канали, гледала бих серије, а тако ми ништа не смета да пишем књиге и бавим се руским језиком”.
Госпођа Наумовић увек је имала своје методе учења језика: ”из свих оруђа” гађа ученике информацијама, од гледања филмова попут Повратка и Острва, до укрштених речи које брже помажу да се научи 20 назива поврћа на руском.
Када сам дошла на универзитет Сингидунум, кажем зашто има кинески, а руског нема. Кажу ми, нико се не занима. А ви понудите, биће интересовање. Прво је било 9 студената, затим када смо направили образовни филм о историји Русије, постало их је преко 50, а затим још више од сто — каже професорка Наумовић.
А како је све почело? Колико се зна, ви сте се онда, 70-их година, мал те не грешком уписали на смер везан за руски језик. Да ли сте некад мислили да сте можда погрешили у избору?
- Ја сам имала јако лошу оцену из руског језика у средњој школи, иако сам имала све петице. То је дуга прича у којој сам била “колатерална штета”. Тада је мене поколебала та лоша оцена из руског језика тако да ја сам хтела да упишем југословенски језик и књижевност. У сваком случају нисам се покајала. Наша катедра имала је драмску секцију, фолклор, хор. Све то је почело са мојим студирањем. Ја сам уписала факултет далеке 1971, када је катедра процветала. Не мојим доласком, наравно. Него то се подударило. Просто цела та генерација је уписала руски зато што је га заиста волела. 90-х је почео суноврат и наша немоћ да било шта учинимо да се руски језик буквално не потискује из школа.
Главна пошта, интеријер парламента, министарство трговине, да не говоримо већ о Руском дому. Образовни филм који сте снимили ви и ваши студенти о доприносу руских емиграната архитеката у улепшавање Београда необично је занимљив. А питање је колико су све те чињенице познате широкој публици?
- У ствари ретко ко зна у Србији пролазећи поред величанствених зграда да су то пројектовали руски емигранти. Мало ко зна да постоји руско гробље у Београду. Ја сам своје ученике и студенте суботом окупљала и водила по граду, водила сам их на Руско гробље, где се налази фантастичан споменик Анђела “Вечна слава Романовима и два милиона погинулих руских војника у време П рвог светског рата”. Нашла сам податак да у Европи постоје само два споменика палим руским војницима у време Првог светског рата. Све ове године покушавала сам да едукујем ученике и студенте да је Русија наша старија сестра, наша водиља. Нашли смо гроб Краснова који је нама оставио овде, у нашој Немањиној улици зграду Владе, која је по мени најлепша зграда у Београду. Његов споменик само што се није срушио. Ми стално када одемо тамо запалимо свећу или оставимо макар један цвет.
Један мој познаник Србин је тврдио да су у руском језику за странце најгори глаголи кретања. Шта бисте ви још издвојили?
- Ја сматрам да су највећи проблем дефинитивно глаголи кретања. Међутим, исте речи различитог значења толико праве проблем студентима у учењу руског језика да је јако тешко искоренити да, рецимо, “живот” у руском не значи “живот”, него “стомак”. Ја сам радила као преводилац председнику Титу, Синдикату Југославије и ја сам имала један јако непријатан проблем. Званичне делегације из Совјетског Савеза су ме увек питале шта у ствари то значи, “Тито је наш понос”, јер у руском “понос” је “дијареја”.
Имате ли примере када ученици захваљујући знању руског добијају добар посао у Србији?
- Имам информације да су три бивше моје ученице добиле посао у Гаспрому. Оне су се пријавиле за секретарице, али је био услов добро познавање руског језика. Све три су прошле тестове и њима су рекли да је немогуће да ни су Рускиње. Тим девојкама сам четире године предавала по четири часа недељно.
Све награде Гордане Наумовић не могу да се преброје: и за преводе Љермонтова и Блока, и ”наставник године”, и за очување руског језика у Србији, за сарадњу са хуманитарним организацијама које помажу маолетним деликвентима. Госпођа Наумовић је аутор десет уџебника из руског, такође награђених. Награђени су били и филмови припремљени заједно са студентима: на пример у Русији на Данима Ћирила и Методија после пројекције филма о Бородинској бици Патријарх Кирил је замолио организациони комитет да нађе аутора, зато што је хтео да га благослови.
Госпођо Наумовић, четири пута сте учествовали на конференцијама посвећеним Александру Пушкину, Ви сте лауреат Пушкиновог конкурса. Вас као познаваоца руске књижевности не могу да не питам: зашто он и даље остаје главни руски песник. Зато што је достигао унутрашњу, филозофску слободу када нема значај текући политички систем и садржај новчаника?
- Ако хоћете да сачувате слободу живљења, морате добро да пазите шта причате и шта пишете. Ми бисмо имали много дуж и живог Пушкина да у том свом писању није поткачио и ц ара и државно уређење Русије. Због тога се његов живот завршио монтираним двобојом, где је преминуо. Као творац, као уметник, као песник Пушкин јесте успео да опстане, але не може човек сам, мимо режима. Бар што се тиче данашњег дана, а уосталом и његов крај показује да ни тада није могао.
Ту, наравно, не може да се не пита за ваше стамбено питање, јер без обзира на многобројна писма властима, већ 30 година живите у условима у којима сада једноставно не живе у цивилизованим градовима... И немате никакве папире, који би вам гарантовали да ћете ту временски неограничено живети. Можда сте видели да је на сајту Политике неко прокоментарисао да када би руски сад био у тренду, а ви члан неке невладине организације, све би било другачије.
- Покушала сам да радим најбоље посао који волим, али нисам се нашла ни у једној партији. Живим у језивим условима, али знам да не могу добити стан, да ћу изаћи из овог стана само ногама напред. Ја сам са ћерком као самохрана мајка 12 година живела у 8 квадрата. Дете је спавало на кревету, на том истом кревету је ручало и писало домаће задатке и само за осам година основне школе добило је 49 награда. После прве операције тумора ја сам обећала свом детету да ћу да живим док она не заврши факултет, док се она не уда и да ћу да јој помогнем да своју децу однегује. Сву своју негативну енергију на креативан начин претворила у позитивну, зато у мојим уџбеницима има много игара, бајка, укрштеница. Јер постоји одређени тип студената и ученика кој и не воле да уче. И они су волели у току часа да решавају, рецимо, укрштенице, али оне су увек биле везане за градиво.
Сад сам кренула на србско-руска братства, попут “Александар Невски” из Пожаревца. Мислим да ту постоји невероватан потенцијал. Али кад сам дошла рекла сам , како можете да учлањујуте у Братство србско-руског пријатељства људе који не знају да кажу ни “Добар дан” ни “Довиђења” на руском. Од августа 2013. путујем у Пожаревац да бих држала часове руског одраслим људима .Мени апсолутно није ништа тешко да путујем сваког дана где год треба да бих пропагирала и задржала руски језик у Србији.
Тимур Блохин,
КАТЕГОРИЈЕ
