Феминистичка логика Канског фестивала
Проглашени су победници 67.Канског фестивала. Главна награда „Златна палма“ је уручена турском режисеру Нури Бигле Сејлану за филм „Зимски сан“. Главни конкурент- руски филм „Левијатан“ је добио награду „за најбољи сценарио“. Финале фестивала је изненадило многе.
Турски и руски филм, не чуди, оставили су веома јак утисак. И један и други филм су направљени на основу позајмљених извора. Сиже „Зимског сна“ је базиран на једној причи Чехова. А Андреј Звјагињцев, је према сопственим речима узео реални случај из живота америчког бунтовника који се борио за своја права:
- Схватио сам одједном да та прича није америчка, да је та прича могла да се догоди било где. И ево, ми смо одлучили да ће се та прича дешавати у Русији, да ће се снимати у Русији, са руским материјалом, са руским ликовима и тако даље.
Узгред, премијеру „Левијатана“ последњег фестивалског дана су ишчекивали као тријумф. И тријумф се заправо и догодио, говори филмски критичар Валериј Кичин:
- То да је „Левијатан“ ишао ка „Златној палми“ било је, по мени, очигледно великом броју гледалаца овде на фестивалу. Већ ујутру после премијере филм је покупио највише одличних критика у водећим светским часописима и фестивалским издањима који се баве филмом. Такве критике одавно нисам читао.
Писали су да је то ново руско ремек-дело. Филм који обавезно мора добити „Златну палму“.
Може бити и да су те препоруке и добре критике само направиле „лошу услугу“, говори филмски критичар Иван Кудрјавцев. Можда је жири заправо на крају одлучио да покаже своју потпуну независност и да покаже да има своју опцију. Говорећи о квалитетима филма „Зимски сан“ који траје скоро три и по сата, Валериј Кичин је приметио и ово:
- Додељивање главне награде филму Сејлана може се објаснити тиме што је прича филма необична. Постоји одређени разлог зашто је филм тако дугачак, практично у једном ентеријеру, са сличним дијалозима. То је више нешто попут телевизијског филма или радио драме, у мањем степену је то филм. Видимо да сада уопште, постоји једна нова тенденција повратка ка театарском филму, зато што се баш доста таквих филмова појављује у светским размерама. Осим тога, филм је несумњиво врло богат и интилигентан, постоји одређена атмосфера коју можемо назвати Чеховском.
Друга по значају награда на Канском филмском фестивалу је Гран-при. Ове године је награда припала италијанском филму „Чудо“ Алисе Рорвахер- трагикомедија о пчеларима. По мишљењу Валерија Кичина, „ово је осредњи филм, а на самој церемонији затварања постало је јасно зашто је награђен“:
- На церемонији је филм био так опредстављен да се код мене јавио осећај да је филм био изабран за победнички, како би се на сцену извела Софија Лорен, која до данас сија и која је својој сународници предала награду. И то је био веома дирљив моменат, када се две Италијанке- једна млада и друга старија, али веома позната грле на сцени. Имао сам утисак да је управо због оваквог сјајног момента сам филм и био изабран за победнички. Јер, ако бисмо сам филм поставили у некакву табелу по рангу, он је, извините, али један од најслабијих.
При томе је савршено необјашњиво, по оцени Валерија Кичина то што је жири незаслужено заобишао одличан филм браће Дарден „Два дана, једна ноћ“. Ипак, можда неке околности могу дати објашење, говори критичар. У жирију Канског фестивала ове године, на челу са Џејн Кемпион- доминирале су жене. „Довољно је тешко схватити логику феминистичког жирија- рекао је Валериј Кичин,- али, то да се логика таквог жирија разликује од стандардног, то ми је јасно“.
Олга Бугрова,
