Аветињски устав
Пре десет година, 18. јуна 2004. године, на специјалном самиту ЕУ био је одобрен текст првог Устава ЕУ. Мада документ није ни ступио на снагу, поставши први реални наговештај будућих институционалних проблема саме ЕУ.
Текст документа под прецизнијим називом Споразум о увођењу Устава за Европу био је коначно потписан у Риму 29. октобра 2004. године. Према замисли руководства ЕУ, он је требало да замени све претходне оснивачке акте дате организације и да уреди систем доношења одлука у ЕУ, узимајући у обзир њено масовно ширење. Текст основног закона ЕУ припремао се три године и био је најобимнији уставни акт у свету. У њега је ушло 450 чланова, а сам текст је припремљен на 20 званичних језика ЕУ.
Документ је предвиђао одустајање од консензуса и права вета појединих земаља приликом доношења одлука, смањење броја чланова Европске комисије и одустајање од шестомесечне ротације актуалног председавајућег ЕУ. Поред тога, посебна овлашћења добијало је председник ЕУ и министар иностраних послова — ради спровођења самосталне, а не консензусне линије.
Овако револуционарне измене захтевале су подршку свих земаља ЕУ. И у тој етапи устав ЕУ је био и сахрањен. У мају-јуну 2005. године Француска и Холандија на референдумима у интервалу од неколико дана одбациле су нацрт основног закона ЕУ. Против документа гласало је 55% Француза и 62% Холанђана. На крају на самиту ЕУ у јуну 2007. године лидери ЕУ договорили су се да разраде уместо Устава много умеренији Спорзум о реформи. Он је био потписан у децембру 2007. у Лисабону.
А већ 2008. године на просторима ЕУ почела је да бесни финансијска криза и све антикризне стратегије биле су повезане са проблемом слабог управљања ЕУ — како политичког, тако и економског. Испоставило се да ”олакшане” норме Лисабонског споразума сметају Европи да се мобилише. Нагло увећање јаза између богатих и сиромашних држава које улазе у састав ЕУ битно је отежало делатност организације.
Најочигледније слабости ЕУ испољиле су се крајем 2011. године, када се у организацији појавио раскол по питању формирања буџетско-пореског савеза. Премијер Велике Британије Дејвид Камерон изјавио је тада да је за његову земљу неприхватљиво одустајање од финансијског суверенитета у том случају ако би европске агеницје почеле да се мешају у делатност лондонског Ситија. При томе Камерон се позвао управо на Лисабонски споразум, изјавивши да он у постојећем виду даје право земљама чланицама ЕУ да решавају слична питања понаособ и да нема потребе за поправкама које дискриминишу поједине државе. Јасно је да је овакав став имао под собом не само економске, већ и политичке разлоге, истакао је у разговору за Глас Русије експерт Центра за британска истрживања Европског института РАН Андреј Куликов:
- Буџетско-порески савез који је тада разматран тешко да би угрожавао финансијско тржиште у Великој Британији. Пре је Камеронов корак био диктиран разлозима унутарполитичког карактера и одговарао је бојазнима и погледима евроскептичне већине у британској Конзервативној страници.
Са друге стране, неефикасност и претерана политизација бриселске бирократије заиста у постали озбиљан дестабилишући фактор. У ЕУ ”сви тако добро разумеју једни друге, да чак и не гласају, или гласове углавном не броје. Подразумева се да већина присутних аутоматски, свесно и политички коректно подржава скори сваки од пројеката који предложи руководство Европског парламента (или Европске комисије, или Савета)” - сведочи бивши председник Чешке Вацлав Клаус.
Не чуди што је и данас ЕУ тешко сматрати институцијом која ефикасно функционише. А Устав за Европу из 2004. године тако је и остао аветињски устав.
Петар Искендеров,
