Руске нуклеарне електране: принцип поузданости
Прва нуклеарна електрана на свету, пуштена је у рад у СССР. Русија, као наследница Совјетског савеза, не само да чува јединствене технологије, већ и наставља да их развија, конструишући неке од најбезбеднијих реактора на свету.
Сада у Русији ради 10 нуклеарних електрана. Оне производе око 16% електричне струје у општем елетронском балансу Русије. Граде се и нове електране: Нововоронежскаја, Лењинградска, Балтијска. Нуклеарна индустрија се активно развија и то је разумљиво, јер је веома тешко наћи алтернативу нукларној енергетици, а може се чак рећи да је тако нешто чак и немогуће.
Зелене технологије не могу да обезбеде испоруке енергије у неопходним количинама без прекида. По прогнозама експерата, залихе природног гаса могу да служе још највише 40-50 година, а нафте и каменог угља ће бити довољно у наредних 70 година. Јасно је да је развој нукларне енергетике најперспективнији пут, уверен је професор МИФИ, директор Међународног центра нуклеарног образовања Виктор Мугоров:
- Потреба за енергенсима ће се повећати за 3 до 5 пута, и то најпре у у земљама у развоју. Ако се узму у обзир могућности енергетских ресурса од ветра до отпада органског порекла, угља, нафте и нуклеарне енергије, онда постаје јасно да све остале методе, осим нуклеарне не могу да покрију потребе и онда настаје дефицит од 20%. Једини извор са неискоришћеним потенцијалом то је нуклеарна енергија.
Сада се потенцијал атомске енергије не користи у потпуности: по разним оценама из укупног обима уранског горива користи се не више од 5%. А извори сировина могу да обезбеде нуклеаркама да раде још хиљаду година.
Тиме се и објашњва интересовање за атомску енергију у читавом свету. Државе које тек сад развијају нуклерну енергију, обраћају се Русима и моле помоћ у вези са њиховим вишедеценијским искуством. Руске нуклеарке се граде у Индији, Кини, Белорусији, Ирану, Турској. Руске нуклерне електране су доказале своју поузданост током низа година рада без прекида. Главни принцип реактора који омогућавају поузданост је самозаштита. Конструкција реактора је таква да у случају повећања тока неутрона, нема ланчане реакције. Аутоматско повећање температуре повећава и садржај паре и то доводи до повећања апсорпције неутрона.
Осим тога, у случају прегревања, руске нуклеарке могу да се носе са том ситуацијом и без спољних извора воде, одводећи топлоту директно у ваздух. За хлађење, на елетранама увек има довољно залиха воде. Водени циклус, један је од јачих страна руских нуклеарки, сматра директор Института стратешког планирања и прогнозе Александар Гусев:
- За функционисање нукларних објеката неопходне су довољне количине воде у току процеса. То је озбиљан начин да се хлади реактор. Користећи веће количине воде ми дозовољавамо да се снизи темпераутра која расте током процеса нуклеарног циклуса. Са друге стране, изучавање градње нуклеарних реактора се сада продубљује. Зато су они и безбеднији. Они представљају опасност у светлу одређене специфике читаве технологије. Али, безбедност је омогућена тиме што се користе процеси са водом и урањање ректора под земљу на ниво 25-30 метара.
Осим тога, руски пројектанти су извукли поуке из трагедије која је задесила јапанску Фукушиму, изграђену на сеизмички опасном терену. Такав стицај природних катаклизми које су изазвале хаварију на јапанском острву, у Русији нису толико могуће. Пред почетак изградње врше се тачни прорачуни нивоа сеизмичке активности сваког дела земљишта, и онда се на основу тога пројектује и сама контрукција електране.
После чернобилске хаварије почело се са модернизацијом система безбедности, коментарише виши научни сарадник Центра међународне безбедности ИМЕМО РАН, координатор програма неширења нуклеарног арсенала, Пјотр Топичканов:
- Наш ниво безбедности укључује сложени систем, као и залихе, ојачане конструкције, ојачање у случају хаварије. Све ове мере су биле спроведене као резултат деценије рада над сагледавањем могућих опасности, укључујући терористичке, оне природног каркатера и сличне. Зато се оне сматрају безбеднијим.
Оцена и надзор безбедности нуклеарних објеката у Русији се константно спроводи. Осим тога, повећава се и број обученог кадра који би могао да реагује у случају несреће. Све се ово постиже захваљујући активној размени искустава међу државама које развијају атомску енергију.
Марија Баљабина,
