Предузимачи у Северној Кореји плаћају радницима пиринчем
Сада у економији Северне Кореје велику улогу игра приватни сектор. То се не признаје званично, мада управо захваљујући приватницима последњих година достигнуто је побољшање економске ситуације у земљи.
Приватни бизнис у Северној Кореји не своди се на ситну трговину. Постоје и велике приватне фирме, али оне су маскиране као државна предузећа. Приватни инвеститор формално се сматра директором таквог тобоже државног предузећа, мада је оно направљено управо од његовог новца. Управо он купује опрему, изнајмљује и отпушта раднике и управља њима више или мање по свом нахођењу.
Таква предузећа имају занимљиву особеност: мада и локалне власти, и радници, и партнери одлично схватају да је дато предузеће приватно, све једно се очекује да његов власник у целини потшује оне формалне захтеве који се у Северној Кореји траже од државних предузећа. Један од таквих захтева је издавање плате и бонова у утврђеном државном поретку.
У већини предузећа предузимачи одлично схватају да добром раднику треба платити, иначе од неће да ради. Ипак, формална плата у приватним предузећима није превелика. Обично плаћају отприлике исто колико и у државним. Ипак у Северној Кореји радници већ низ деценија цене не толико плату као такву, колико намирнице које могу да добију — и у том побледу приватна предузећа обично немају конкуренцију.
Значајни део плате исплаћује се у намирницама које су од краја 50-их година карактеристична црта севернокорејске економије.
Власници приватног рудника или фабрике обично не ризикују да наруше утврђене од тог доба норме снабдевања на бонове. Раднику у већини погона припада 700 грама житарица дневно, а радницима који се баве тешким физичким радом 800-900 грама. Својевремено намирнице је давала држава, али од средине 90-их одговорност за издавање намирница у целини пребачена је на предузећа.
Приватна предузећа (у крајњој линији најбоља од њих) разликују се од дражвних по томе што издају стандардне пакете намирница не само радницима, већ и члановима њихових породица. Узимајући у обзир да је нормално функционисање система бонова ван граница Пјонгјанга прекинуто још средином 90-их, таква великодушна следовања су велика привилегија.
Шта више, неки приватници издају следовање у чистом пиринчу. Чине то полулегално. У већини региона Северне Кореје постоји правило према којем се у чистом пиринчу издаје само део следовања — од 30 до 70 одсто, у зависности од региона. Остало се издаје у кукурузу, јечму, тестенини и другим мање вредним изворима калорија. Приватна предузећа то игноришу и издају 100 одсто следовања у белом пиринчу, мада у извештајима понекад морају да указују да је следовање било издато тобоже у кукурузу или јечму. У неким случајевима тако поступају и директори државних предузећа.
Узроци сличне великодушности су очигледни. Приватна предузећа схватају да њихов успех зависи од савесности и припреме радника, зато она чине све како би привукла најбоље стручњаке. А њима треба добро платити. Макар у пиринчу.
Андреј Лањков,
