Мишеви у ваљенкама, или царска вотка

02-07-2014 03:32:30 | | Глас Русије, фото: RIA Novosti/Maria Vashuk/ vostok.rs |


Мало људи је знало да постоји град Мишкин у Јарославској области, све док се 1991. године тамо није отворио Музеј миша. А, сада не постоји ни један туристички брод који не пристане на мишју обалу Волге. То је једини Музеј миша на свету и врло је популаран, како код Руса, тако и код страних туриста.

Музеј миша је у Мишкину отворен у част порекла назива града. Постоји неколико верзија о томе, али главна је основана на старој легенди: наводно, истинити догађај из живота московског властелина Мстиславског. Према речима директора музеја Љубави Гречухине:

- У стара времена је на месту града Мишкина била густа шума. Ту су долазили у лов богати људи. Једном је кнез Мстиславски дошао у лов на медведа. Није убио ни једног медведа, прилегао да се одмори и заспао. Преко његовог лица је претрчао миш. Он је скочио и код својих ногу видео отровну змију. Змију је убио, спасио свој живот и наредио да се на том месту направи мала црква у част свог чудесног спасења. Црквица је саграђена, и око ње је почео да се насељава народ, а место су назвали Мишкин.

Мишкин је данас један од многобројних малих градова у Русији, у коме живи око шест хиљада људи. Али, њега сваке године посети око 170 хиљада туриста. И све због Музеја миша. С једне стране, то је весели бренд града, на чијем грбу, још од XVIII века, стоји миш. Или Дворац миша: када је музеј отворен ту се показују представе са аниматорима, који су обучени као цар и царица мишјег царства. С друге стране, музеј поседује врло озбиљну информациону компоненту. На пример, у одељку „Миш – херој науке“ ће вам испричати о доприносу лабораторијског миша процесу научне спознаје света. Постоји и мали зоолошки врт, који је формиран уз помоћ Московског зоолошког врта. Тамо можете видети разне врсте мишева као што су волухарице, планински, игличасти, торбари и летећи мишеви, па чак и пацови. А експозиција у амбару је илустрација староруског начина живота, који је био незамислив без ствари које нама данас изгледају чудно – камени и дрвени млинови, дрвене преслице и заборављене рачунаљке. А, ако њих не стоје људи, већ мишеви обучени у етнографске ношње. Овде су кроз шалу и хумор представљени детаљи руског сеоског живота, са радостима и недаћама, као што је на пример испраћај регрута у војску. У ћошку стоји „мишица-војник“ и њен тужни супруг-регрут са врећом жита, да му се нађе на путу.

Једина знаменитост Мишкина, која може да се такмичи са Музејем миша, је Музеј ваљенака. Оне се овде производе дуже од једног века. И у граду постоји споменик ваљенкама. Ипак, директор мишкинског туристичког савеза Светлана Чистјакова сматра да град није постао познат захваљујући музејима.

- Постоји у граду једна поскочица у стиху: „Градић наш је мали, ал га зна цела Русија, због ваљенки и мишева“. Наравно, да град није познат ни по ваљенкама, ни по мишевима, него по људима који су заљубљени у свој град, који га чувају, заједно са његовом историјом. И мислим да наша провинцијска наивност, наша доброта, наша људскост и привлаче туристе.

Становници Мишкина су креативни у свему. Овде скоро свака стара зграда има таблицу са потребним информацијама. У једној кући се појавила прва електрична лампа у граду, а у другој се родио Петар Смирнов, творац чувене „Смирновке“ – „царске вотке“.

Олга Бугрова,