Гадне псовке...
Забрана коришћења псовки у јавним иступањима
Ненормативна лексика, непристојне псовке… У Русији су одлучили да се против њих боре. Почетком маја је Владимир Путин својом наредбом забранио коришћење ружних псовки на ТВ и радио, у штампаним медијима, књижевним делима, у уметности, позоришту, приликом демонстрације филмова и било којих јавних иступања.
Тај део руског језика је толико велик да омогућује филолозима да штампају читаве речнике, посвећене њему. Например, за антологију Руске гадне псовке, штампану 1994. године, аутори су саставили једнојезични речник таквих псовки. Књига садржи таква дела из фолклорне баштине, радова познатих и непознатих аутора – поезије, прозе, пословица и узречица, епиграма, поскочица. Знаоци кажу, да почетком 20 века свих 260 псовки су знали песник, пореклом сељак, Сергеј Јесењин и гроф Лав Толстој. Сматра са да је аутор малтене Петар Први. Иначе, традиције коришћења гадних псовки у Русији имају дубоко корење.
Глас Русије се обратио филолозима и писцима са питањем: шта они мисле о новом закону, који забрањује псовке као уметнички начин, а да не говоримо о другој намени. Доктор културологије, писац, заслужни професор МДУ Владимир Јелистратов је пришао теми као педантан научник.
- Стратешки се веома добро односим према томе. То је правилно. Треба се борити против тога, али чисто технички ће то бити тешко, јер се противречност крије у самом закону: ако се тамо наводи - које речи не смеју да се употребљавају, дакле, закон и сам крши закон. Ако се тамо не набраја, већ се наводе еуфемизми – неке речи, које су свима познате, четири корена речи, онда је то огромно поље за различите инсинуације.
Даље је занимљиво, наставља културолог, јер маса корена речи није укључена у списак. Конкретно није одређено јесу ли они гадне псовке. Зато се они у етру замењују неким другим звуцима или не замењују. Наставља Владимир Јелистратов:
- Понекад и ја, иначе пишем хумористичке приче, не могу да пишем без три тачке, јер народ тако тачно то каже. Ни Гогољ није могао да успе без тога! А да не говоримо о Довлатову, Венедикту Јерофејеву… Односно, то је понекад потребно, јер је то чињеница нашег живота. Гадне псовке постоје - ништа ту не може да се промени. Доспевају оне и у уметничку књижевност. Када могу да се ставе три тачке, то ме не шокира. Шокира ме када се то чује. Губим се када то чујем у позоришту или у ток-шоу на ТВ.
Писац Виктор Јерофејев се према новом закону односи скептично.
- Мислим да је то глупост, а не претеривање. То је део језика. Он је одумирао, претварајући се у вулгаризам, одвијао се обични процес, као што је било с француским, немачким, енглеским језицима. Нико није ништа забрањивао, те тамо практично нема гадних псовки. Чим се такве речи забране, оне просперирају.
Писац и комедиограф Марија Арбатова, напротив, сматра закон апсолутно правилним.
- Доћи у позорште да би слушао гадне псовке, које шокирају чак и када идеш улицом? Није разумљиво, зашто мораш и да купиш улазницу.. Што више, на интернету грдим људе за ненормативан језик. Потресно је што многи моји интелектуални познаници дошли до стања, када не могу ни да поздраве без таквих псовки. Нисам лицемер, код куће могу да употребљавам такве речи до миле воље, али је то субкултурни језик многих мојих најближих. Међутим, постоји и државни језик – језик којим људи контактирају с незнанцима. Сматрам да таква мера није само предузета на време, већ је много закаснила. Да је до тога дошло пре једно 10 година, не би постојало такво сметиште у блоговској сфери.
Уметник имам масу начина, уз чију помоћ може да изрази било коју емоцију, - сматра Мариа Арбатова. Она подсећа на драмски комад Горког На дну, који и без ненормативне лексике не губи уметничку снагу. Писац Алексеј Варламов није тако категоричан.
- Ако је то код Венедикта Јерофејева, дивим се неговој генијалности. Међутим, када такав начин користе осредњи писци, текст ми постаје одвратан. Рекао бих: човек, који користи гадне псовке, много ризикује. Можда ће он победити, али постаје озбиљна сумња да ће гадљивост испасти јача од уметничког одушеваљења.
Карина Ивашко,
