НАТО. Има ли живота ”после”?
Четвртог априла 1949. године велики простори САД, 10 земаља Европе и Канада били су концептуално формирани у Атлантску Алијансу. Тако је Вашингтон под изговором појаса за спасавање, решио да обезбеди Западну Европу од проницања СССР.
Али САД су имале и друге циљеве. Њих је формулисао још 1942. године директор Савета спољних веза Исаја Боумен: Мера наше победе биће мера наше владавине у свету после победе. САД треба да осигурају територије стратешки неопходне за контролу света.
Када је хладни рат тек започео, америчко руководство се бринуло да земља може да се нађе у опасном положају. Главну опасност је видело у Совјетском Савезу, чија моћ и ресурси су могли да се увећају на рачун територија суседних европских држава, сматра главни уредник листа Геополитика Леонид Савин. Он истиче да су својевремено партнери из НАТо-а обећали да неће ширити алијансу, али документарно то није било потврђено, а разговори се не рачунају.
Првобитно формирање НАТО-а подразумевало је да ће САД у зони окупације утврдити своје војно господство. Даље ће поставити своје војне базе на територији земаља Западне Европе и склопиће партнерске споразуме о одбрани од условног противника. Када се Совјетски савез распао, видимо да таквог противника нема. Не зна се од кога се НАТО брани и шири даље после завршетка хладног рата. Шта више, постојала су обећања Запада Русији да се неће ширити даље на Исток. Али ипак, САД су наставиле експанзију у Источној Европи и у другим правцима.
Последњи највећи акт проширења НАТО-а десио се пре 10 година. Тада су се алијанси придружиле Бугарска, Летонија, Литванија, Румунија, Словачка и Естонија.
Ипак тих година над НАТО-ом се надвила реална опасност затварања. Чиновници НАТО-а су се жалили на недостатак ресурса, на тешкоће у координацији дејстава земаља алијансе. Европске земље са своје стране питале су се: да ли циљ оправдава средства, и постоји ли уопште овај циљ?
Од коначног распада НАТО је спасла украјинска криза, каже доцент катедре за европске интеграције МГИМО Александар Тевдој-Бурмули:
- Последњих 20 година можемо да констатујемо постепено слабљење НАТО-а. НАТО покушава да се бави политичким питањима, повлачећи се од чисто војних. НАТО покушава да пренесе центар активности у нетрадиционалну по себе зону, рецимо у Азију, што не одговара првобитним статутарним захтевима НАТО-а. Све то је повезано са тим што је нестао главни противник. Сада су га поново стекли. Русија се одређује као неки опонент Запада, и врло активно то изјављује, значи, НАТО је добио могућност реинкарнације. НАТО је добио нови разлог за постојање. То је очигледно, зато што буквално у неколико последњих месеци десило се нагло увећање активности НАТО-а у Европи, између осталог у Источној Европи. То је несумњиво повезано са познатим догађајима у Украјини.
Тренутно НАТО чини 28 земаља. Иза себе има подужи списак мисија. Ипак не треба заборавити да НАТО изводи војне операције углавном како би угодио америчким геополитичким интересима. Авганистан, Ирак, Либија... Зато алијанса није партнерство једнаких, то је партнерство САД и НАТО-а.
Диана Горшечникова,
