Усијана температура Блиског Истока
Арапско пролеће, револуционарни талас, запљуснуо је земље Блиског Истока и севера Африке. Либија, Египат, Сирија, Ирак... 2010. година постала је време нарастајуће протестне активности за блискоисточне земље.
Очекујући промене у систему власти владајућих режима, људи су се понадали да ће добити блага демократије. Али, нажалост, трансформација политичких режима Блиског Истока није донела очекивани резултат. Социјално-економска криза и процват корупције били су главни резултати арапског пролећа, каже експерт Института за Блиски Исток Сергеј Серјогичев.
- Нема никаквог позитивног резултата. Крв, крв и крв. Људи неће извести никакве закључке из тога, неће схватити да демократија не може да се гради калашљиковима. Постепено се смирује протестни потенцијал. Са једне стране то је добор, али са друге он је однео све што је могао да однесе за собом у тим земљама. Наравно, неке ватрене демократе могу да забележе себи у успех арапског пролећа пад режима Мубарака, Гадафија. То је с једне стране тачно. Али ако се погледа комплексно, видећемо да живот обичног човека не само да се није побољшао, већ се и погоршао. И више су почели да гину обични људи, исти они који су се радовали паду режима. Сада их убијају они кога су подржавали у борби против ових режима. Пола Сирије је у рушевинама. У Ираку се гради радикална исламска држава, у Либији средњовековна феудална анархија. Стабилност и мир арапско пролеће није донело, економски пробој такође није уследио. Диктаторе су свргли само како би отворили пут на власт новим диктаторима.
Постављајући вектор развоја, Запад је из неког разлога заборавио да су своју демократију они градили вековима. Посебну пажњу треба поклонити интервенцији САД. Оружје за масовно уништење је постало изговор за почетак рата у Ираку, иза којег су уследили Либија и Сирија. Резултат арапске револуције је постала анархија коју су изазвале САД, каже политички коментатор, руководилац Удружења пријатељства и пословне сарадње са арапским земљама Вјачеслав Матузов:
- Арапско пролеће у пракси је покушај да се рашчисти полигон у региону за решавање америчких геополитичких циљева. То је очигледно. Видимо у каквом се стању налази Либија, коју три године раздиру унутрашње размирице. Оно на шта је Русија упозоравала од самог почетка — племенске противречности. То је анархија створена америчком агресијом, резултат арапске револуције. Видимо ситуацију у Сирији, где су Американци формирали широки фронт терористичких организација. Претње из Ирака. Све то говори да арапско пролеће није било производ демократизације друштва, већ производ распада држава, прекрајања државних граница у складу са оним плановима које су смишљали амерички неоконзервативци за време Џорџа Буша млађег.
Треба истаћи да је арапско пролеће ојачало улогу радикалног ислама. Сада мало ко пориче да шитско-сунитски сукоб стиче изразити геополитички аспект. А Запад се нада да ће задржати контролу над радикалним исламистима. Само да ли ће успети?
Диана Горшечникова,
