Руски корени, украјинска домовина и руско-србска породица

25-07-2014 11:49:12 | | Глас Русије, фото: RIA Novosti/Valeriy Melnikov/ vostok.rs |


Настала ситуација на југоистоку Украјине наводи локалне становнике да напуштају своје домове. Многи су приморани да се преселе у Русију. Тако се десило и са нашом данашњом саговорницом, чланом Савеза новинара Украјине, режисером Јулијом Воиновом-Жуњић. Већ више од месец дана она живи у Москви. Јулија наставља да се дописује са својим пријатељима и суседима који су остали на југоистоку Украјине.

Јулија Воинова-Жуњић је 15 година радила на телевизији. Она је започела свој пут као асистент режије, затим је већ као режисер почела да снима своје филмове. Многи од њих, као на пример Вечни пастири, учествовали су у разним фестивалима.

- Овај филм је добио диплому православног фестивала Покров у Кијеву. Он је посвећен свештеницима који су заједно са ходочасницима путовали из украјинског града Черновци на ходочашће. Њихов аутобус је доживео саобраћајну несрећу и сви су погинули. Али важно је то што су они унапред предосећали шта их чека. Мада све једно су оштишли, такву су имали снагу духа. У принципу, сви моји филмови су посвећени духовној тематици.

После доласка у Русију Јулија Воинова-Жуњић наставља да се дописује са својим пријатељима и суседима са југоистока Украјине који понекад саопштавају сасвим страшне ствари. Ипак почетак овог процеса, каже наша саговорница, био је означен још пре 20 година.

- После распада Совјетског Савеза политика земље је била окренута на потпуну украјинизацију. Сама се сећам, када сам студирала на Филолошком факултету, говорили су нам да је мозак Руса мањи од мозга Украјинца. То је, наравно, било смешно. Нико тада није знао чему ће то касније довести.

Сада у Украјини цивили гину у рату. Сама Јулија је морала да напусти Донбас, пошто је, како она каже, њен живот био угрожен.

- Ноћу су долазили активистима, пратили ко је учествовао у митинзима. Наши телефонски разговори су се прислушкивали. Последње ноћи пред мој одлазак биле су бесане, зато што смо видели да ће се даље дешавати нешто ужасно. Када је била изведена дислокација војних снага, тако је тутњало да се земља тресла. Сада по цео дан седим на Интернету и дописујем се са својим пријатељима и суседима који су остали у Доњецкој и Луганској области. Мени саопштавају да људи тамо не могу да изађу из куће, а не да оду из града или земље. Многи имају проблем са вентилацијом у подруму. Зато многи гину не само од бомбрдовања. Моји пријатељи се буквално опраштају од мене, говоре да се вероватно више нећемо видети. Наравно, сви чекају помоћ од Русије и Путина. Схватам да не може све да буде како мислиш. Могуће су политичке варијанте.

Сада се Јулија Воинова-Жуњић брине за свој родни Донбас. Али од недавно она је добила још једну домовину – Србију. Како је почело познанство са овом балканском земљом?

- Када ме је један монах из Псково-Печорског манастира благословио да помажем Србима, почела сам са њима преписку. Тачније, једноставно смо комуницирали. У сваком писму су ми одговарали: „са љубављу и молитвом“. Помислила сам: Какав је то народ? Почела сам да гајим према њима посебна осећања, наше пријатељске везе су ојачале, почела сам да учим србски. Затим сам срела свог будућег мужа, скулптора и музичара Жељка Жуњића. Од тада живимо у две куће. Србију прихватам на сваком нивоу, што у култури, што у комуникацији са људима. И као једну од главних црта Срба могла бих да наведем дубину мисли и осећања. Они су преживели рат, а после рата сва осећања постају много оштрија.

Григориј Соколов,

Читајте више наУкрајина из минута у минут


КАТЕГОРИЈЕ