Зашто Американци обожавају окрутне психолошке експерименте?
Двадесети век је у историји човечанства обележен великим напретком у области психологије и психијатрије. Многи научници су сањали о томе да открију праве узроке људског понашања. И у име науке многи су били спремни да оду врло далеко...
Највише од свих у љубави ка спознаји скривених аспеката људске природе напредовали су америчких психијатри. Почевши од 1920-их година прошлог века обавили су неколико стотина окрутних психолошких експеримената који су показали колико нељудски могу бити људи, а научници непринципијелни.
Један од психолошких експеримената о којем се највише дискутовало, а који је постао познат широкој јавности јесте Стендфордски затворски експеримент. Амерички психолог Филип Зимбардо га је обавио 1971. године. Група од 24 младића је подељена на два дела. Прву половину је требало да чине „затвореници“, а другу „надзорници“, који су смештени у вештачки затвор с циљем да се схвати како на поступке људи утиче систем који једнима дозвољава да спроводе закон, а друге приморава да се беспоговорно потчињавају.
За спровођење овог експеримента у подрумским просторијама зграде факултета за психологију пројектована је прецизна копија правог затвора. У њу је смештено 12 „затвореника“. Приморани су да носе затворску одећу, да се не одазивају на своја имена, већ само на личне бројеве и да на све начине поштују хијерархију и дисциплину. Осим свега осталог, у току целог овог експеримента „затвореници“ су морали да осећају дезоријентацију личности заједно с тешким емоционалним стресом, осећајем беспомоћности, бесправности и свешћу о сопственој ништавности. А „надзорници“ су у свему имали карт-бланш. Могли су да кажњавају своје заробљенике како год су хтели. На крају се у току прва два дана експеримента испоставило да већина „затворских стражара“ има очигледне садистичке склоности, иако су на самом почетку сви учесници проглашени за „психички апсолутно здраве“ и били су у добрим и пријатељским односима с групом „криминалаца“.
„Затвореници“ су се са своје стране такође толико уживели у улоге да су почели да се осећају као становници правог затвора. Обе групе испитаника су потпуно заборавиле да је у питању само експеримент и да заправо не морају да раде оно што други захтевају од њих. Није у питању прави живот. После шокантног изругивања једне половине учесника-надзорника над другом, експеримент који је планирано да се обавља две недеље, хитно су морали да прекину због моралних разлога.
Стендфорски експеримент је постао основа за истовремено два филма „Екеперимент“ америчке и немачке производње, као и књиге „Црни сандук“ италијанског писца Марија Ђордана.
На тему непринципијелног понашања самог Филипа Зимбарда за време обављања експеримента више пута су дискутовали многи психолози светског гласа. Они сматрају да с његове стране није било морално да дозволи да се с моралних мучења пређе на физичка. Међутим, сам Зимбардо је уверен да његов рад одлично одражава специфичност људске природе. Људи су спремни да чине најстрашније злочине ако знају да одговорност за њих не преузимају они сами, већ надређено руководство, као што је било у случају са Зимбардовим „затворским стражарима“.
Осим тога, овај експеримент показује како до непрепознатљивости могу да се промене људи који су дошли на власт и који знају да ни за један свој поступак неће претрпети апсолутно никакву казну. Можда су се зато окрутни психолошки експерименти одомаћили и цветају управо у Америци? Јер, управо Американци толико често избегавају закониту казну за своје поступке, и то не само у друштвеном животу...
Аљона Ракитина,
