Косовски зид и србска великодушност победили у Андрићграду

08-08-2014 05:23:30 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Кадар са „анђелима“, како се зову контуре која деца остављају када падају у снег са раширеним рукама, вероватно би могао да се пренесе на крај филма. Зато што се чини да у таквом животу „анђели“ су једино што ће за неколико година остати од младе генерације мешовитог села у општини Липљан.

Два србска режисера победила су на фестивалу документарног филма 12 духовних веза, одржаном у Андрићграду.

У номинацији „народ“ Никола Полић са филмом Стена није имао премца. Он је посвећен животу јединственог мешовитог села у косовској општини Липљан. Србски и албански ученици улазе у школу на различита врата, али уче под истим кровом. Али крво је слаб у сваком смислу те речи. Као прво, зграда захтева капитални ремонт. Као друго, ова деца се поздрављају, али ретко разговарају и не играју се заједно, зато што се свашта дешава. Једна од учитељица сања: када би се одједном све вратило хармоничном суживоту. Друга каже – тешко да ће то икад више бити. Кадар са „анђелима“, као се зову контуре која деца остављају када падају у снег са раширеним рукама, вероватно би могао да се пренесе на крај филма. Зато што се чини да у таквом животу „анђели“ су једино што ће за неколико година остати од младе генерације мешовитог села у општини Липљан.

Ипак, Никола, да ли по вама постоји потенцијал помирења? На примеру посебно узетог села?

- Мислим да мали људи и немају толики проблем, али околности кваре њихов однос. Они живе плашећи се да неки њихов поступак не буде погрешно протумачен. А са друге стране, оно што мене брине је то што стасавају младе генерације за које мислим да им је детињство било ускраћено. Када вам девојчица каже да би желела да буде новинар, а ви је питате кога она би интервјуисала, њен одговор је био Хашима Тачија. То говори управо о томе какве се њима информације сервирају и уопште у каквој средини они живе- да не могу да размишљају о дечјим играма, него да су осуђени да слушају о тим политичким дешавањима.

Није ли било проблема приликом снимања? Јер ако се далеко зађе у радикализам, може неадекватно да се прими чак заједничко стваралаштво србских и албанских филмских стваралаца.

- Не, њима свима је било јако занимљиво да један, ако тако могу да кажем, србски режисер у сарадњи са албанским продуцентима жели да сними филм о њима. И једној и другој страни су постављена иста питања, а различити одговори у суштини говоре о њиховој подељености и одрастању у различитим световима.

Ипак, какав је осећај, да ли сте боравили у јужној србској покрајини Косову?

- Уопште не размишљам о томе. Косово доживљавам као ничији простор на којем сам испитивао мотив детињства, мотив слободе и среће младих. Мене занима народ, тај мали човек са својим свакодневним проблемима и жељама да нешто промени.

Зове се Добрила и она чини добро. Победник номинације „Великодушност“ је филм Тамаре Јаковљевић Добрила – о жени која је већ 10 година за воланом. Она се заклела преминулом мужу, возачу таксија, да ће бесплатно возити све угрожене. У њеној Застави је икона Свете Петке, коју хришћани поштују као исцелитељку од тешких душевних и телесних патњи. У датом случају она помаже Добрили да спасе људе од невоље равнодушности.

Помало је тужно када великодушност постаје тема за документарни филм. Очигледно да то није тако честа појава...

- Нажалост, није. Због тога ми је посебно драго што је та прича имала одјека и код људи који нису из овог говорног подручја. Тај материјал је настао у оквиру документарног серијала који уређујем који се зове “Мој херој”

Ми не знамо какав је човек била ваша јунакиња пре мужевљеве смрти. Ипак, пракса показује да се људи најчешће мењају када у њиховом животу наступа – у појединој форми – гранично стање. Зашто? Шта им смета да се промене пре тога?

- Можда управо тај неки конформизам и тај начин живота који је окренут пре свега материјалном управо одвлаче људи од себе самих и од размишљања о другима. И нажалост често је управо нека болест или трагедија мотив да се запитају како живе и да ли својим животом треба да буду неки узори да постигну нешто више за себе и за своје бљижње. Помисао на смрт или нека врста страха може, у неком позитивном контексту,да буде једна врста неког аларма који треба да нас опомиње да видимо на који начин да живимо.

Тимур Блохин,