Европи је време да исправи америчке грешке, како не би изгубила Русију

15-08-2014 11:38:15 | | Глас Русије/ vostok.rs |


Увек сам сматрао и наставићу да сматрам да је САД велика демократска либерална држава и неки елементи америчког начина живота и америчких вредности могу да буду пример за нас, европљане. Такође сам убеђен да у својој спољној политици САД, као и било која друга дражва, руководе се не неразумним алтруизмом, већ сасвим природном жељом да очувају, а по могућности и да повећају ниво благостања својих грађана.

Био сам посланик Италијанског паралмента током три сазива и стално, и не само у том периоду, бавио сам се питањима спољне политике. Као и већина од нас, са болом и негодовањем примио сам вероломни терористички акт 11. септембра и одобрио рат који је Вашингтон започео против авганистанских талибана. Ипак, приморан сам да констатујем да су наши савезници и пријатељи допустили читав низ грешака, у најмању руку почев од тог момента и касније.

Огромна стратешка грешка био је рат у Ираку, што је обезбедило западну границу Ирана, који тежи ка експанзији у правцу Средоземном мора, од притиска његовог заклетог непријатеља. Наравно, нисам осећао никакве симпатије према Садаму Хусеину, али још пре почетка рата на страницама међународне верзије једног америчког издања писао сам да ће свргавање Хусеина довести до опасног вакуума власти или да ће тражити дуготрајни боравак великог броја америчких трупа. Како се не бисмо сећали тужних момената, нећу да говорим о грешкама у оперативном погледу и о неспособности на саучешће чиновника америчке владе и лица упућених у Ирак у циљу обнове земље.

Али у Ираку ове грешке нису завршене. Како су показали догађаји, исте грешке су биле учињене у Сирији, Египту, Либији (уз допринос Саркозија, са његовим комплексом више вредности). А сада се оне чине у Украјини, доводећи до крајње опасне ситуације.

Добро ми је познато да из разлока крајње уског видокруга, носталгије, а делимично и фанатизма, како међу политичарима, тако и међу обичним америчким грађанима још је много оних који сматрају да је у интересима САД да спроводи политику одвраћања Русије. Такође знам да Пољаци и грађани земаља Балтика пате од атавизма страха од руске експанзије. О хуманитарном лицемерју Швеђана који се испољава с времена на време нећу ни говорити. Ипак, сматрам да приписивати Русији у суштини непостојећу намеру да обнови Совјетски Савез значи допустити у оценама трагичну грешку. Разуме се, Руси имају такође своје сопствене националне интересе, и сасвим је природно да после кршења од стране Запада обећања датог Горбачову да се НАТО неће ширити на Исток, Москва озбиљно сумња у праве намере Запада и не жели да има на својим границама непријатељске јој државе или државе које ће имати са њом војну конфронтацију.

Читав западни свет не може и не треба да буде заинтересован за изолацију Русије. Напротив, у перспективи актуалног века ову ризницу природних ресурса, културно блиску Европи, треба разматрати као једног од наших основних политичких и економских савезника. Русија има огромне перспективе развоја, и како би осигурао тај развој, Кремљ је увек гледао на Запад. Поред тога, земља која би убудуће могла да угрожава наше позиције налази се далеко на Истоку, и управо на њу, узимајући у обзир размере свог државног дуга, САД треба да концентришу пажњу.

САД праве грешку, али оно што никако не могу да схватим, и што изазива у мени све веће негодовање, то је однос европљана, који као мазохисти делују на штету сопственим интересима блиске и средњорочније будућности.

Тврде да је прави пријатељ онај који ти говори истину, ма каква била, и чини све да ти помогне да исправиш грешку. Био је моменат када су Немачка, Италија и Француска покушавале да то учине, али оне су данас стале у општи низ.

И нека ми не кажу да је на Мајдану украјински народ гласао за демократију. Сада је свима јасно како је сасвим праведно незадовољство људи подгравано финансијском и организационом помоћи неких западних држава. И не треба оптуживати Русију за то што она помаже оружјем и људима устаницима на југоистоку Украјине. Зар то исто не чине у Кијеву САД и неки њихови савезници?

Најстрашније је то што владе оних европских земаља које су извршиле притисак у циљу склапња споразума између ЕУ и Украјине, уопште не размишљају какву политичку, а што је најважније економску цену платиће за то европски порески обвезници. Ми држимо за грло Грке и Португалце, принудивши их да се помире са тешкоћама и невероватним нивоом незапослености, и при томе спремни смо да трошимо десетине милијарди евра како бисмо финансирали земљу са 50 милиона становника, чија економија више од 50% зависи од руске.

Свестан сам колико је важно избећи унутрашњи раскол Европске Уније и убеђен сам да чланство у западној заједници треба да остане наш стратешки избор.

Али све има границе! Ако САД чине грешку за грешком, подвргавајући ризику свој положај водеће светске силе, ако нам не пође за руком да их убедимо у супротно, хајде у крајњој линији да не срљамо у провалију са њима. Од тога неће бити боље ни нама, ни њима.

Као грађанин, политичар и бивши пославник Италијанског парламента, захтевам да наша влада, по могућности заједно са онима у Европи који још имају очуван здрав разум, изјави да не прихвата политику која води до разарања наших добрих односа са руским суседом.

Наш Министар иностраних послова Могерини несумњиво чини доста и ми можемо само да јој захвалимо на разумности и напорима у погледу посредништва. Ипак, нажалост, кривицом италијанских и европских новинара који мусле уско и лицемерно су добронамерни, јавно мњење не зна истину о ономе што се дешава. И мада у тим условима министру постаје свет еже да делује, искрено се надам у то да ако се не појаве неке алтерантиве, МИП и влада у целини наћи ће у себи храбрости да се ограде од ове разорне политике која наноси штету свима нама и нашој економији.

Дарио Риволта,