Шта Русија жели да постигне санкцијама
Конфликт Запада и РФ због Украјине зашао је предалеко, он се не може зауставити једноставним одлукама. Дошло је време да се траже компликоване.
Рат санкцијама између Запада и Русије престао је да буде једнострани. Москва је испалила прве узвратне „рафале“ и транспарентно алудирала да је спремна да настави у истом духу. Библијски принцип „ко те удари по десном образу, подметни му леви“ није превише примењив у међудржавним односима. Зато све што се дешава може се назвати логичним, очекиваним и чак неизбежним.
Али ова логичност и неизбежност дешавања не чине их мање жалосним. Кажу да гранате не падају два пута у исту јаму. Није ваљда? Август 1914. године. Европа неочекивано по себе нашла се у стању тоталног рата. Август 2014. године. Европа неочекивано по себе поново се нашла у стању рата – истина, само економског.
Слажем се да су економски рат и рат у правом смислу речи две различите ствари. Али ова два типа рата разликују се само по степену деструктивности.
Руски министарски кабинет уверава: ембарго на увоз хране из земаља које су увеле санкције против РФ нашој економији и нашим потрошачима ће само ићи на руку. Спреман сам да дам нашој влади временски ограничени кредит поверења по том питању. А већ са тезом да се Русија превише навукла на „иглу“ увозне хране, слажем се сто посто. Али то не мења главно. Размена санкционих удара узајамно је штетна и узајамно контрапродуктивна.Таква размена удара уноси велики елемент хаоса у успостављене механизме економских веза. Она квари односе међу народима, чини живот обичних људи мање комфорним и мање предвидивим.
Зато не желим да „велики рат санкцијама 2014. године“ траје исто толико колико онај тотални рат који је започео 1914. године. Ми – све стране актуелног конфликта – треба да извучемо поуке из грешака прошлости. Не треба да стајемо два пута на исте грабуље. Сви одлично схватамо: пре или касније актуални сукоб између РФ и Запада ће се завршити компромисом. Зашто да се наставља процес који не пружа задовољство ни једном од његових учесника? Зашто да се одлаже компромис за сутра или прекосутра ако може да се постигне данас?
Сумњам да ће се са овом тезом сагласити већина политичких фактор ау РФ и ЕУ, чак и поједини политички фактори у Вашингтону. Али надаље све се упире у „ситнице“ које у ствари уопште нису ситнице – услове овог компромиса. Људска природа је таква да свака од страна у конфликту очекује компромис пре свега под својим условима. А то у случају дијаметралне супротности позиција одуговлачи псотизање договора – понекад за дуг период, понекад до у бескрај.
Русија се не предаје. Ми смо навикли на лишавања и тешкоће. Ми смо навикли на самопожртвовање у име оне ствари коју сматрамо праведном. Мислим да се неће предати ни Запад. Раније САД и Западна Европа већ су водили једну рунду хладног рата с нашом земљом. И не треба да се варамо: ако других варијанти не буде, Запад ће отоврених учију кренути у другу рунду.
На чему тада заснивам свој оптимизам? На здравом разуму. На нежељи да се понове прошле грешке и пропусти. На осећају самоочувања. На томе да високи морални принципи које понавици декларишу западни политичари бар за неке од њих нису пусте речи.
Европа треба да покуша да схвати – управо да схвати, а не да прихвати – логику руског става. До данас ЕУ је категоричи одбијала то да учини. Европски политичари нису чак ни пробали да напусте предрасуде и да непристрасно анализирају узроке невиђено тешке политичке кризе у Украјини. Озбиљна анализа била је замењена слепим праћењем америчког става.
То је довело до ситуације која је потпуно ненормална чак не с политичке, већ са моралне тачке гледишта. У самом центру Европе армија савремене државе, не рачунајући жртве међу цивилима, спроводи потпуно бесмислену – ма под каквим углом да се погледа – масовну војну операцију против сопствених грађана.
Рећи ћете: нешто слично било је у току грађанског рата у Југославији крајем 20. века. Да, било је. Али тада за ток трагичних догађаја знао је скоро свако у Европи. Данас то није тако. Цивилне Донбаса немилосрдно убијају. А обичним становницима Европе за то скоро ништа није познато. И њихова штампа, и политичари, труде се да „не стављају на томе акценат“. Да ли такво стање одговара европским идеалима? Сумњам. То је изругивање европским идеалима, њихово потпуно игнорисање, њихова потпуна супротност. Таква ситуација је неподношњива. Таква ситуација треба да буде исправљена – и то да је исправе сами европски политичари. Када чиниш алармантну неправду и то те ништа не кошта, једна је ствар. Када чиниш алармантну неправду и озбиљно за то плаћаш, сасвим друга. Да ли ће се оправдати ове моје наде? Немам представу. Постојање потенцијалног изласка из ћорсокака не значи да ће овај излаз обавезно бити искориштен. Сасвим је вероватна и супротна варијанта – излаз ће на неко време бити „затрпан“, камуфлиран и чак заборављен.
Жестоки руски одговор на западне санкције потенцијални је извор мноштва проблема. Али он је и потенцијални извор мноштва позитивних решења и помака. Конфликт Запада и РФ због Украјине је зашао предалеко. Овај конфликт већ не може да се заустави уз помоћ простих решења. Дошло је време да се траже компликована.
Михаил Ристовски,
Читајте више наУкрајина и Новорусија из минута у минут
