НАТО и ОДКБ: агресија и њено спречавање
Операције праћење многобројним жртвама постале серијске
Најновија историја јасно сведочи: НАТО све чешће замењује међународне институције, делује мимо СБ УН, понаша се агресивно у најразличитијим тачкама света. Алијанса се одавно усмерила на глобалну контролу, мада не прихватају сви фактори овакву тачку гледишта. На пример, члановима Организације за колективну безбедност тешко да одговара што западни блок озбиљно намерава да успостави светску владавину.
За разлику од НАТО-а, ОДКБ коју су формирале на постсовјетском простору неке државе Европе и Азије, усмерена је на то да се заједничким напорима армије и других специјалних служби бори против спољне војно-политичке агресије, међународног тероризма и великих природних катаклизми. За разлику од НАТО-а, ОДКБ као јединствено војно-политички савез ни једном није учествовао у борбеним операцијама. Ипак само његово постојање је одвраћајући фактор за апетите оних који су навикли да заваде па владају. И наравно, гарант стабилности на територији земаља чланица организације.
Што не може да се каже о Северноатлантској алијанси која све чешће игнорише резолуције УН и води бојева дејства ван зоне своје директне одговорности. Почетак ове политике био је означен у Републици Србској и Југославији. Упркос одлуци СБ УН, НАТО је бомбардовао суверену државу. Ствар је завршена признањем „независности“ Косова и пуним потирањем међународног права. То је одрешило руке Западу. Политиколог Леонид Савин је говорио о неким особеностима обе организације.
- НАТО је био формиран у време биполарног света, у главни бенефицијар је био Вашингтон, који је успео да убеди друге западне земље да формирају одбрамбену структуру против могућег напада СССР. А ОДКБ је, да тако кажемо, остатак Варшавског уговора у оквиру ЗНД. Зато с једне стране имамо посла са војно-политичком структуром која има дугогодишње искуство, између осталог у извођењу војних операција. Са друге то је млада организација која има искуство извођења заједничких маневара. НАТО покушава да успостави глобалну доминацију под изговором мировних операција, али то се завршава војном интервенцијом. Међутим, ОДКБ се залаже за јачање националног суверенитета и целовитости, као и борбу против растућих опасности.
Треба истаћи да дуго пре југословенске кризе у НАТО-у су се чули гласови на високом нивоу о томе да је алијанса спремна да учествује у мировној делатности, између осталог и у Европи, али не жели да буде прост извођач радова за УН и друге међународне организације. Резултат су хиљаде људских жртава у току агресивних дејстава блока у разним тачкама света. Што се тиче ОДКБ, 2010. године руководство Киргизије у време кризе замолило је да се на његову територију уведу снаге за оперативно реаговање. Оваква одлука није била донета, али ОДКБ је помагао земљи захваћеној грађанским конфликтом: организовао је тражење инспиратора нереда и координацију сарадње на пресецању делатности терористичких група које су утицале на ситуацију из Авганистана. Борио се са наркомафијом, контролисоа информационе изворе. На крају без примене силе криза је регулисана.
Професор Академије привреде и државне службе при председнику РФ Александар Михајленко сматра да уз све сличности и разлике, оба блока могла би ефикасно да сарађују када не би било политике ширења НАТО-а.
- Овде је присутна таква наметљивост. САД сматрају себе изузетном земљом. Барак Обама је о томе говорио у свом недавном експозеу. И ова изузетност се испољава у својеврсној дрскости, у занемаривању интерса других. И то одликује став НАТО-а од става ОДКБ.
Индикативно је да је западни блок усвојио своју нову стратешку концепцију у контексту бомбардовања Републике Српске и Југославије. У документу су били означени опорни елементи такве политике: НАТО прихвата самосталне одлуке о спровођењу појединих акција, између осталог ван граница своје територије и уз примену Оружаних снага. Од тада операције алијансе, праћење многобројним жртвама, постале су серијске. Наравно, ничег сличног нема ни у једном оснивачком документу ОДКБ.
Илија Харламов,
