Мала свађа међу пријатељима
Помало ненадано, поред толико потенцијалних „кандидата”, НИС је искочио као главна тема.
У почетку је то деловало само као још један наставак свакодневне политичке сапунице између СНС-а и ДС-а о томе ко је већи лопов и ко је више упропастио државу. Демократе су инсистирале на штетности уговора са „Етихадом” из Уједињених Арапских Емирата и тражиле да се споразум о продаји „Јата” што пре објави, док су напредњаци узвраћали навођењем непочинстава„жутих”.
Иу том контексту, помало ненадано, поред толико потенцијалних „кандидата”, НИС је искочио као главна тема. Истрага о продаји НИС-а првоје најављена у саопштењу СНС-а, затим озваничена од стране МУП-а иконачно потврђена из уста самог премијера у среду 13. августа. „Да ли самсрећан што је неко направио профит од 500 милиона долара на нашој нафти игасу, а да на крају ми добијемо дивиденду од 29 милиона”, рекао је Вучић и додао да би било добро ако би могла да се уради „ревизија уговора о продаји НИС-а”. А то је поновио и сутрадан, 14. августа, на већ чувеној конференцији за штампу: „Нисмо задовољни и ми ћемо то решавати са господином Путином и Медведевом”, поменувши поново ниску дивиденду, профит НИС-а заснован на основу српске нафте и гаса, као и „најнижу рудну ренту од три одсто”.
Већ у петак се огласио руски амбасадор Чепурин и прилично недвосмислено саопштио да одлука о истрази приватизације НИС-а представља потпуно изненађење и за јавност и за руског сувласника НИС-а – „Гаспромњефт”. „Зашто управо руско-србска компанија? Зашто након пет година од приватизације? Зашто управо сада? ’Гаспромњефт’ беспрекорно поштује све договоре. Они су транспарентни. Све је отворено. Али се не може исто то рећи о неким другим споразумима са компанијама других земаља… НИС пуни буџет Србије са више од 14 процената, што износи око 1,2 милијарде евра. Данас је НИС ван сваке сумње најуспешније предузеће у Србији”, рекао је Чепурин у интервјуу за „Политику”.
На крају, Чепурин је дипломатски изразио уверење у светлу будућност србско-руских односа, уз више него индикативну ограду и напомену: „Неманикаквих разумних разлога да се наша сарадња доведе у питање. Ако, наравно, радимо у својем, србском и руском, а не у још нечијем интересу (подвукао Ђ.В.).”
Алузија је била сувише јасна и директна да би могла проћи без реакције сасрбског „највишег места”, то јест премијеровог кабинета. Већ у суботумедији су јавили да су се амбасадор и премијер срели и закључили како „ништа не може угрозити србско-руско пријатељство”. Да ли је након хитног викенд-виђења са амбасадором Чепурином проблем заиста отклоњен, или је ствар само привремено дипломатски заглађена – до следеће прилике?
Тим пре што ово није нипошто први пут да се премијер на овакав начин бавиНИС-ом – дакле, искључена је могућност да је реч о омашци, или случајном„излету”. Почетком априла ове године, Вучић је био још експлицитнији: „Хоћемо своје паре... Двадесет девет посто НИС-а су наше паре и мој посао је да те паре узмем за народ... Сад ћемо другачије да разговарамо. И са НИС-ом и са свима осталима.”
Оставимо ли по страни не баш примерен тон и интонацију, у начелу, немасе шта приговорити премијеровој жељи да држава за себе добије већи удео и да се више пара слије у државну касу. И да се истраже евентуалне неправилности и злоупотребе, уколико их је било. Тачније, не би се имало шта приговорити да је иоле слична ревност показана у свим другим, па и у другим, кудикамо драстичнијим случајевима.
Сетимо се да је, на пример, америчком „Ју-Ес стилу” „Сартид” продат за 23 милиона долара, колико су отприлике вределе затечене залихе у фабричком кругу. Док је 1,7 милијарди долара дуговања претворено у јавни дуг који је на себе преузела држава (о томе је Слободан Антонић написао читаву студију). А када су нам га, након што су потрошили залихе и претопили расходоване вагоне и тенкове, 2012. враћали („за долар”), Србија се поново обавезала да исплати још 40 милиона а конто у међувремену направљеног дуга.
Прича о „Јату” је такође тема за себе. А она о „Фијату” и „Застави” поготово. У свим тим случајевима држава Србија на себе преузима дугове од више стотина милиона евра, и, директно или индиректно, више стотина милиона евра улаже у ново предузеће. Ништа слично није учињено у случају НИС-а.
Али и није овде реч о НИС-у, него о нечем далеко већем и важнијем – односу према Русији и слабљењу њеног економског и политичког присуства у региону. Јер, шта год да је у питању –то јест скривена намера да се поремете односи са Русијом или „само” површно дневнополитичко довијање да би се мало скренула пажња из невоље у коју се упало због спорног уговора са „Етихадом” – последице су једнако погубне и поступак је подједнако скандалозан.
Зашто премијер није рекао да ће са италијанским председником и премијером покушати да измени уговор о „Фијату”? Или са „пријатељима из Емирата” поправити „фантастичан” споразум са „Етихадом”? Зашто није најавио енергичну истрагу о продаји „Сартида”, макар и претходно умиривши америчку страну како та истрага није уперена против њих? Зашто не каже да ће покушати са Ангелом Меркел издејствује промену немачког става према Косову? Тада бисмо можда и могли прихватити да се ради о искреном „економском патриотизму”. Овако, плашим се, ипак пре о економској и политичкој окупацији.
Главни уредник часописа „Нова србска политичка мисао”
Ђорђе Вукадиновић,
