Ансамбл из Русије пева српске песме у Србији
Тешко је набројати градове Србије и Црне Горе, у којима је у августу на позив српске књижевнице и друштвеног делатника Радмиле Војновић гостовао московски ансамбл "Живе старине". Наступи су били уприличени 100.-годишњици почетка Првог Светског рата.
Ансамбл "Живе старине" постоји од 1993. године. О његовом историјату и концепцији прича учесник тог колектива његов привремени руководилац Павел Зотов.
- Наш ансамбл је породични. Моји родитељи, Владимир и Јекатерина, завршили су музичку високу школу "Гнесини" као пијаниста и диригент. Затим, они су наставили свој професионални развој у ансамблу древноруске музике "Сирин", чија специјализација је духовна музика. Због доласка на свет деце они су га напустили и организовали свој сопствени колектив.
Ансамбл "Живе старине" постајао је све бројнији, јер су се рађала нова деца. Она су попримила певачке традиције од малих ногу - сва деца су стекла музичко образовање. Када се узме у обзир да је стваралачки живот мојих родитеља настао у ансамблу "Сирин", где се углавном изводи духовна музика, а отац по завршетку музичке школе био је хиротонисан за свештеника, није тешко погодити нашу усмерност. То су углавном духовне песме, почев од 16. века и завршавајући са савременим ауторским песмама, као и народне и козачке песме.
Колектив "Живе старине" чува традиције многих словенских и православних земаља – Грчке, Бугарске, Србије. Није ни чудо, што су приликом концерата Зотових интерпретиране биле и српске песме. Да ли су њихове песме освојиле србска срца?
- Мислим да су освојиле. То се видело у очима, осећало се у атмосфери, енергији. Осећало се да је све то у душама људи. Нарочито, када смо изводили дела светитеља Николаја Србског. И то, многима је било драго што, како су они сами казали, изводимо их практично без нагласка. За нас је било неочекивано и драго, што су нас толико одушевљено примали, у правом смислу речи, братски.
За учеснике колектива, који изводи духовне песме, Србија је пре свега православна земља. Зато је важан за турнеју био обилазак светиња.
- Посетили смо манастире Љубостиња, Лелић, Ћелије. У манастиру Ћелије нас је владика благословио да учествујемо у литургији у оном храму, где се налазе мошти светитеља Николаја Србског. Таква је литургија била и у црногорском манастиру Подмајне. Код њих браћа углавном певају на грчки начин, што је иначе византијска традиција. Зато смо ми с нашим московским певањем донели нешто ново. Ми смо много тога разумели од онога, што су они певали. Прво, литургије се код нас и код њих одржавају на црквенословенском језику. Многе песме смо знали. Док смо се налазили у манастиру Подмајне, дошао је владика Амфилохије, окупио се народ, те смо имали концерт испред храма. За нас је био посебан догађај посета Цетињском манастиру, где се налази десница Јована Крститеља. Веома смо захвални Радмили Војновић, која је организовала ову турнеју.
Григориј Споколов,
