Путин је као златна рибица три пута Србима понудио да замисле жељу
Оно што је заједничко свим смехотресним вицевима о златној рибици, то је способност да се проћердају све три жеље које рибица понуди изненађеном срећнику, без обзира да ли се у разним варијацијама тих вицева у улози пецароша налазе Мујо и Хасо, или можда Србин, Американац и Рус.
Међутим, када се у реалном животу не искористе скоро неограничене могућности које понуди нека „златна рибица“, онда такав епилог баш и не може да изазове салве смеха, него би пре могао да изазове мук и неверицу. И зато, да ли је могуће да ће чак три пута изговорена Путинова понуда Србима остати неискоришћена?
Подсетимо се, прво је још 2008. године, по тврдњама очевидаца, на ручку после потписивања заједничког споразума у Москви, руски председник великодушно упитао тадашњег шефа државе Бориса Тадића – „Шта Русија може да учини за Србију?“ И без обзира на спорења око тога како је тачно гласио Тадићев одговор, остаје неоспорна чињеница да је барем такво питање заиста било постављено, што се може сматрати првом изреченом понудом „златне рибице“.
А затим су протеклих дана уследиле чак још две такве Путинове понуде србском државном врху, које су биле изречене у њиховим пријатељским разговорима у Београду, у чију веродостојност не треба ни најмање сумњати, с обзиром да су их објавиле све београдске новине, уз очигледну сагласност самих актера. Дакле, прво се током састанка у Палати „Србија“, у оном делу који је био затворен за јавност, шеф руске државе дословно обратио председнику Николићу са овим речима: „Томиславе, када год будете имали нову идеју, напишите ми, постараћу се за то“, при чему је јасно истакао да уважава Србију која има своје ставове и не подлеже туђим притисцима, што би се свакако могло назвати другом понудом „златне рибице“ да испуни жељу Србима, чим буду имали „неку добру идеју“.
Потом је Владимир Путин на самом крају своје недавне посете, непосредно пред улазак у свој председнички „Иљушин“ и одлазак из Београда, рекао нешто врло слично и премијеру Вучићу, када му се обратио буквално овако: „Драги пријатељу, шта год од Русије за своју земљу будеш тражио, лично ћу се постарати да то и добијеш“, чиме је баш попут златне рибице из вицева и по трећи пут од највиших србских званичника затражио само да пожеле неку жељу у интересу Србије, и он ће се, како је обећао, лично постарати да се та жеља оствари.
Међутим, како се засад чини, реални живот све више поприма карактеристике невероватног вица у коме изненађени пецарош ни сам није сигуран шта би набрзину могао затражити од чудесног створења које му се нашло на удици, што обично резултира завршетком у коме остане без свега што је изгледало да му је на дохват руке. Па ипак, постоји једна разлика, јер до сада су главни јунаци тих прича захтевали барем нешто од златне рибице – џакове новца, потоке ракије, заносну Фату, славу и моћ, што им је додуше на крају увек измицало због духовитог сплета околности, али барем се до сада још није дешавало да не пожеле баш ништа.
Стога, ако Путинову три пута изречену понуду заиста схватимо као три жеље из приче о златној рибици, онда би тај виц напослетку лако могао да гласи овако: „Уловио пецарош рибицу која му каже – пусти ме и испунићу ти три жеље. И он је пусти, не пожелевши ни џакове новца, ни потоке ракије, а о Фати да не говоримо.“
Ратко Паић,
