Буркина Фасо: Побуна у „шпијунском рају“
Новост о томе да су после немира у главном граду земље, Уагадугуу, власт у Буркини Фасо преузела војна лица, скоро никога није зачудила. Није први пут да се то овде дешава и председник Компраоре заиста нимало није заслужио продужење рока своје владавине. Он је на власт дошао након преврата у којем је убијен његов претходник, „друг и саборац“ Томас Санкара, познати „афрички Че Гевара“.
За разлику од Санкаре, за 27 година своје владавине комуниста Компраоре није учинио ништа добро за земљу – Буркина Фасо је још увек једна од најсиромашнијих афричких земаља. Није чудо ни што су протести против њега били врло чести. Само од 1999. године било их је шест, а последњи су се десили 2011. године.
Међутим, има и питања. Компраоре је „свој нитков“ и један од најважнијих регионалних савезника Француске у региону. Својевремено је изјавио да је један од главних разлога за свргавање Санкаре било то што је „довео у опасност међународне односе с Француском“. И није подржавао само различите званичне иницијативе Париза.
Осим што је земља увек била центар за прикупљање информација у региону овде су се налазиле и врло специфичне снаге безбедности бивше метрополе. Тако се по тврдњи локалних новинара у Уагадугуу још од 2007. године налази седиште групе специјалних снага „Сабља“ Sabre (Sabre GFS) команде за специјалне операције Француске Commandement des Operations Speciales (COS). Званично, почетак „операције Сабља“ са задатком да се из заробљеништва ослободе француски таоци објављен је тек 2012. године. Међутим, и пре свог „званичног отварања“ GFS је користећи своје авионе и хеликоптере већ увелико радио у Мауританији, у мањој мери у Нигеру и ван сваке сумње, у Малију. Осим тога, дописници листа Figaro су открили да је још од 2010. године Француска у земљама овог региона тајно стварала значајан војни арсенал.
А од 1. августа четири операције Француске у региону „Једнорог“ (Licorne) (од 2002), „Јастреб“ (pervier) (Чад од 1986), „Сабља“ (Sabre) (сама Буркина Фасо од 2012) и Serval (Мали с 2013) заменила је операција „Бархан“ (Barkhane). „Појачавање“ напора Париза у региону осим осигуравања безбедности испоруке енергената, борбе против терористичких групација и задржавања претње с југа Либије повезано је још и с потребом за јачањем могућности борбе с трговинским и финансијским „упадом“ Кине у зону француског утицаја у Африци. Новом структуром командује искусни генерал Жан-Пјер Паласе. Под његовом командом се налази до 3 хиљаде искусних бораца, који су раштркани од Џибутија на истоку до бродова у близини обале Гвинејског залива на западу.
Најважније карике у новој мрежи су, у складу с тим, лоциране у главним гадовима Чада, Нигера и Буркине Фасо у којој још увек остаје група снага за спцијалне операције.
А оне овде нису саме. Још у јуну 2012. године Washington Post је писао о томе да се у Уагадугуу налази „кључни чвор америчке шпијунске мреже“ на континенту. Овде се, реализујући тајни програм посматрања под називом Creek Sand на војном делу престоничког адродрома, налазе амерички авиони и беспилотне летелице. Њихов задатак је праћење ситуације на великим областима у пречнику од више стотина километара.
Наизглед, с оваквим могућностима за савезнике ће бити лак посао да остваре план француског председника. Франсоа Оланд је још прошлог лета објаснио да ће организација омогућити „брзо и ефикасно реаговање на кризу... Уместо тромих и тешких „антикризних“ база више волимо да имамо структуре које се могу искористити за брзе и ефикасне интервенције“.
Међутим, три месеца касније криза је избила у кључној тачки система за брзо реаговање. Јасно је због чега није уследила „брза и ефикасна интервенција“. Револуција, метеж и побуна су унутрашње ствари земље. Чуди то како велико „шпијунско гнездо“ није приметило кризу која му се дешавала испред носа.
Међутим, стручњаци не искључују ни варијанту организације „операције прикривања“ за одстрањивање изузетно омраженог владара. Ово индиректно потврђује дозирање информација о догађајима у Буркини Фасо. Осим тога, њене границе су затворене и улазак није дозвољен чак ни провереним западним новинрима.
Заправо, Запад је често више волео да замени владаре сиромашних земаља како би уместо пружања стварне помоћи још неко време хранио становништво обећањима о бољем животу. А Компраоре се сматра великим мајстором у умећу варања сународника. Да ли ће „домовина поштених људи“, како се преводи назив Буркина Фасо, овог пута моћи да се ишчупа из зачараног круга нада које никако да се остваре? Другима то засад није пошло за руком.
Вадим Ферсович,
