Порошенко очекује укидање виза за ЕУ

15-11-2014 12:50:15 | | Глас Русије, фото: RIA Novosti/Alexey Druzhinin/ vostok.rs |


Две високе фигуре немачке политике, које су својим деловањем у великој мери утицале на развој међународних односа у целом свету крајем осамдесетих и почетком деведестих година 20.века, сада су отворено на страни Русије.

Наиме, бивши немачки канцелар Хелмут Кол који је на тој функцији био читавих 16 година, критиковао је у неколико наврата политику Запада усмерену ка изолацији Русије. Последњи пут критике је изнео на промоцији своје нове књиге „Из бриге за Европом“. Отприлике у исто време, а баш оних дана када је Европа обележавала 25 година од пада Берлинског зида, бивши, такође дугогодишњи шеф немачке дипломатије Ханс-Дитрих Геншер је независно од украјинске кризе, затражио нови почетак у односима са Русијом и председником Путином.

Обзиром да су и Кол и Геншер добро познати јавности на Балкану и да су својим одлукама и политичким делима утицали на животе многих на просторима бивше Југославије, ове недеље у оквиру „Округлог стола“ о ставовима бивших немачких политичких „тешкаша“ говоримо са господином Слободаном Самарџијом- коментатором спољнополитичке рубрике листа Политика и др Слободаном Јанковићем, истраживачем Института за међународну политику и привреду из Београда.

Господине Самарџија како коментаришете речи Хелмута Кола да жали због изолације Русије и да нарочито сматра погрешним то што су државе групе Г7 у јуну одржале самит без Русије?

- Хелмут Кол је, то је на крају крајева историја и показала, био један изузетно мудар човек и на неки начин и визионар- он је увек сматрао да је Русија део Европе и да једноставно није могуће поделити та два света, јер они један другоме припадају и историјски и културно и привредно и на сваки други начин. Због тога је он и био један од главних заговорника да се Русија прими у групу Г8, најмоћнијих земаља.

Оно што се данас дешава је наравно рушење тог неког његовог плана и идеје, јер због рата у Украјини, за који наравно знамо како је изазван, дошло је до ситуације да се на Русију гледа као на противника Европе. Али, очигледно је да је Хелмут Кол на неки начин схватио и зато је то изнео у својој књизи „Из бриге за Европом“ која је и издата поводом 25 година од пада Берлинског зида. Све је то једноставно склоп неких ситуација које су створене последњих година. Требало би имати на уму то да је Хелмут Кол веома критиковао и понашање Запада према ситуацији у Украјини, наводећи да је начин на који Запад третира те послове велика грешка, као и изолација Москве тим поводом, јер не може да доведе до зближавања, него може само да доведе до удаљавања. Једноставно, изолација Русије Европу води уназад, а никако унапред...


Господине Јанковић, а како ви гледате на критике Кола?

- Није само Хелмут Кол, већ су и Хелмут Шмит и Геншер критиковали ову немачку политику у више наврата. Једна генерална критика немачке спољне политике је почела још негде 2012.године, па се ове године интензивирала. У више наврата су они понављали - и у марту, и у августу и ево сад поново у новембру 2014.године. Ту су сад додатно на удару критике поводом санкција Русији, односно поводом тога што се ЕУ и Немачка прикључују том западном притиску.

Е, сад у чему се састоји жал? Колико је то више неки вапај за самосталнијом спољном политиком саме Немачке? Јер, иако Немачка јесте економски мотор ЕУ, то је и даље земља у којој се налазе америчке војне базе и амерички војници, која суштински није сасвим самостална држава. Тако да она има одређену аутономију, али не у потпуности.

Треба се такође сетити да су и Геншер и Кол обећавали својевремено Горбачову како се НАТО неће ширити на Исток, а то су учинили, сетимо се још јануара 1990.године. Тада су рекли да НАТО неће бити ни у Источној Немачкој, а камоли у државама бившег Варшавског пакта. А то се ипак десило, то обећање је прекршено.

Са једне стране, може се наслутити да ови политичари попут Хелмута Кола, Шмита и Геншера, сад пред крај живота су слободнији да кажу да желе да Немачка има једну самосталнију политику у односу на САД.

Али, са друге стране постоји витална заинтересованост немачког бизниса за сарадњу са Русијом. Ми знамо да су недавно водеће немачке фирме које раде са Русијом одржале састанак са министром спољних послова, али и са другим члановима руске владе, где је договорена даља сарадња на економском плану. У том смсилу Немачка жели да пошаље сигнал како она није свим срцем уз санкције, него да жели да задржи одређени вид сарадње са Русијом.

Међутим, не само немачки привредници, већ и Америка на одређени начин говори да би требало сарађивати са Русијом, али треба видети какав је формат те сарадње. То како Америка види сарадњу, јесте да Русија буде у подређеном положају, да се одрекне самосталности, да се одрекне своје политичке судбине и да прихвати да буде шраф у тој великој западној машинерији.

Осим Хелмута Кола и бивши шеф немачке дипломатије Ханс-Дитрих Геншер, независно од украјинске кризе, затражио је нови почетак у односима са Русијом и председником Путином. Иако Геншер не одобрава у потпуности спољну политику Русије, ипак сматра да се ради о „обликовању једног стабилног светског поретка“ и додаје да је и Европа правила грешке. Шта то заправо значи, господине Самарџија?

Европа је, уместо да искористи ту ситацију коју је стекла стварањем уније као такве, уместо да постане моћан саговорник и Русије и Америке и на крају крајева далекоисточне Кине, на овај начин себе довела у ситауцију да зависи од Америке, да зависи од тога шта се говори у Вашингтону и да се према томе и понаша. Ангела Меркел је рецимо, пошто су се приче поново повеле око увођења нових санкција Русији, рекла да оне могу да се уведу против одређених личности али никако против целе државе.


Уз све што је рекао Геншер на рачун политике Европе, господне Јанковић, не чини ли вам се да Европа ипак покушава да успостави нови почетак са Русијом?

- Просто ови вапаји ка сарадњи са Русијом су све учесталији, што више она иде ка сарадњи са Кином, са Ираном... Ових дана је потписан споразум између Росатома и Ирана о изградњи два нова нуклеарна реактора у Бушеру и још 6 на другој локацији. Сетимо се оног претходног споразума о додатном снабдевању Кине руским енергентима. Свако руско окретање, где Русија показује да она не мора да се ослања искључиво на сарадњу са Западом, да може да нађе тржишта и ван тог западног оквира, води јачању сигнала, како би ето, Европа и Русија ипак требало да сарађују.

Наравно да би оне требало да сарађују, то нико не спори. Сарадња и јесте у обостраном интересу. Русија јесте европска земља, граничи се са ЕУ, али оно што западним елитама смета, то је изграђивање једне снажне и стабилне Русије.


Господине Самарџија, видите ли после свега шансе за тај неки поновни почетак, шансе да се између Европе и Русије успостави неки сврсисходни договор?

- Европа не може да живи без Русије, као што ни Русија не може да живи без Европе. То што се Русија окреће према Кини и далеком Истоку, то је једноставно стратешки потез који није усмерен против Европе, него је усмерен више као контра утицају САД. Европа има сасвим довољно широк простор да целу ту своју причу са Русијом доведе на прави ниво и да то постане заиста једна сарадња која би била корисна за обе стране. Мислим да би уз мало добре воље и жеље и наравно покушаја да се искуљчи утицај САД, то донело праве резултате. Украјина на крају крајева није безначајна земља, граничи се и са Европом и са Русијом и мислим да око тога Европа и Русија морају директно да се договоре, без икаквог уплитања са стране.

Гопсодине Јанковић, видите ли неки поновни почетак између Европе и Русије ? Чека ли нас тај некакав нови поредак?

- Поредак који се руши, руши се са једне стране поредак националних држава који је као такав био нагрижен озбиљно још и раније. Са друге стране урушава се краткотрајна епоха- унилатерални систем, он је очигледно срушен, али још није направљен нови. Међутим, велике су промене и на том неком етичком нивоу, гледајте шта данас представља Запад, он се као такав у многоме разликује од онога што је Запад био пре 50 година. Видимо пораст незапослености, потпуну промену јавног морала, урушавање демократских институтција. И тамо аутори говоре о једном постдемократком систему. Па чак и највише институције на Западу прибегавају отвореним лажима. Рецимо ЕУ је у преамбули оног Устава који није ступио на снагу, а провукао се кроз Лисабонски споразум, навела непостојећи цитат Тукидида о томе шта је наводно Платон говорио о демократији. На ово је указао италијански филозоф и професор Лучано Камфора.


Јована Вукотић,


КАТЕГОРИЈЕ