Тајна миротворца
Било је периода у историји Русије кад земља ни са ким није ратовала. Оваквим мировним ставом обележена је владавина Александра III, због чега је цар у народу прозван „миротворцем“. Руски император је сачувао мир и стекао поштовање европских и азијских монарха. Како му је то полазило за руком?
Александар III је случајно добио престо. Он је био други син Александра II и није био директан наследник. Требало је да влада његов брат Николај, али је судбина одлучила другачије: наследник 1865. године умире од туберкулозе и Александар почиње да се припрема за нову улогу. Првог марта 1881. године од бомбе коју је бацио припадник „Народне воље“ гине његов отац, Александар II и на политичку сцену ступа будући миротворац Александр III.
Историчар Зоја Кочеткова, професор Института за књижевност „Горки“ уверена је да су на стил цареве владавине утицали изненадна очева смрт и претходни војни неуспеси земље:
- Александар Трећи је дошао на престо након пораза Русије у Кримском рату. Он је као царевић учествовао у Руско-турском рату 1877-1878.г. У Европи је било у току прегруписање снага, зато што се Русија налазила у изолацији и тражила је нове савезнике. Међутим, на питање какви савезници су потребни Русији Александар Трећи је одговорио: „Русија има само два верна савезника – то су њена армија и њена флота. Сви остали ће, чим им се укаже прва прилика, кренути у бој против нас.“ Цар је говорио: „Нашој отаџбини је несумњиво потребна јака и организована војска, која се налази на висини савременог развоја војне опремљености, али не ради агресивних циљева, већ једино ради заштите интегритета и државне части Русије.“
Управо тако је формирана главна линија спољне политике императора: он се пре свега ослањао на домаће ресурсе земље, није тражио савезнике у Европи и све проблеме је решавао дипломатским методама. Александар III се није мешао у послове других земаља, није дозвољавао да Русија буде увучена у политичке авантуре и бринуо се за очување и ширење државне територије.
У другој половини XIX века главни противник земље је била Велика Британија. Енглези су вршили притисак на југозападне границе Русије хушкајући Турску и Авганистан. Пошто није имао могућности да директно делује у правцу Европе, цар је изабрао другу стратегију: учвршћивања у Централној Азији у суседству с Индијом. Царски одреди су у дубину степа углавном мирно продирали: локална племена су се добровољно придруживала Русији. Град Мерв је припојен Русији 1884. године, затим је руска војска дошла до реке Кушке. Борба између Британије и Русије у овом правцу је трајала годинама и добила је назив „Велика игра“, али је 1885.г. сукоб постао преозбиљан. Британија је одлучила да одговори Русима: авганистански свет, савезник Енглеза, почео је да осваја туркменске земље. Александар III је рекао: „Отерати и научити памети!“ После овог инцидента цар је кратко изразио свој став: „Нећу дозволити било какве претензије на нашу територију!“ Тако је у саставу Русије остала велика азијска територија и енглеско-руска комисија је утврдила границу између Руског царства и Авганистана.
За време владавине Александра III дошло је до зближавања Русије и Француске, што је омогућило да се у Европи за дуго времена учврсте мир и релативна слога. Захваљујући личним напорима Александра III Русија је успела да избегне рат с Аустроугарском и да спречи војни сукоб између Немачке и Француске. За заслуге руског цара у спољној политици Французи су мост на Сени који спаја Велики дворац и Војни музеј назвали мостом Александра III. Министар иностраних послова Флуран се сећао:
- Цар Александар III је желео да Русија буде Русија, да пре свега буде руска и сам је за то пружао најбољи пример. Представљао је идеални тип истинског Руса.
У каквом стању је цар-миротворац оставио Русију?
Руско царство се простирало на 17,5 милиона квадратних километара, а број становника је достигао 125 милиона. Железничке пруге су спајале главне центре у земљи. Топљење ливеног гвожђа се од 1860. до 1895. године повећало 4,5 пута, вађење угља – 30 пута, нафте 754 пута. У то време се у Русији завршио индустријски преокрет и машинска индустрија је заменила старе мануфактуре. Појавили су се нови градови и читаве индустријске зоне: угља и металургије у Донбасу, нафтна у Бакуу и текстилна у Иванову. Александар III је такође предузео низ мера за искорењивање корупције и злоупотреба, који су се појачали за време владавине претходног цара.
Александрова смрт је изазвала жалост у Европи. По оцени историчара Василија Кључевског:
- Европа је признала да је земља коју је сматрала претњом по своју цивилизацију стајала и да стоји на њеној стражи, да схвата, поштује и чува њене основе подједнако добро као њени творци; признала је Русију за органски неопходан део свог културног ткива, за сродног, природног члана породице својих народа.
Александар III је успео да на миран и независтан начин подигне ниво међународног престижа руске државе.
Ана Фјодорова,
