И поново Сирија
У својој многовековној историји сиријски град Алепо, као и турски Истамбул, постао је место где мирно живе људи многих националности, различитих религија и култура. Али ако је Истамбул који се налази на обали и заиста представља мост између Истока и Запада, од почетка осуђен на улогу града-космополите, Алепо је постао такав захваљујући историји и мудрости Арапа, европљана, Азарбејџанаца, Јермена, Јевреја и представника других народа, који су мирно живели заједно без било каквих проблема.
Данас, када је прошло већ скоро четири године после почетка грађанског рата, град је практично разорен, а његове чувене пијаце и тргови претворили су се у места битака.
Могуће управо због размишљања о величанственој прошлости Алепа, специјални представник УН за Сирију Стефан де Мистура дошао је на идеју да се направи пројекат који ће „замрзнути“ конфликт на локалном нивоу. Сам он сматра свој пројекат конкретним и реалистичним. До таквог закључка специјални представник је дошао после тродневне серије састанака са представницима сиријског руководства, укључујући председника Бараша Асада.
Ми знамо де Мистуру као човека са богатим искуством и одличног дипломату и не сумњамо да га покрећу добре намере. Он каже да ако његова замисао профункционише у Алепу, то може да постане почетак процеса политичког регулисања кризе у другим регионима земље и основа за прекид грађанског рата. Нажалост, као у сваком рату, договори могу да буду постигнути само ако су заинтересоване стране спремне да их потпишу. А у Сирији ових страна је много више него две и три.
Министар иностраних послова Сирије Валид Муалем који данас стиже у Москву треба да размотри са Владимиром Путином услове за почетак преговора. Али ма како да се Дамаск, Москва и Техеран трудили да покрену мировни процес, основни проблеми су у односима између многобројних група противника рећима, као и међу спонзорима опозиције.
До сада САД, као и већина држава арапског света, скоро потпуно су окупиране борбом против екстремиста ИД. Посебан став заузима Турска, која је изјавила да се неће придружити коалицији која се бори против Исламске државе зато што Американци нису испунили све услове Анкаре. Другим речима, турски лидер се слаже да започне рат против терориста само у случају да то истовремено буде рат за свргавање Асада. Таква расположења владају у Саудијској Арабији, која се придружила западној коалицији, али тежи да свргне Асада, како би ослабила позиције Ирана. После неуспеха последње рунде преговора потпредседник САД Џо Бајден је отишао у турску престоницу како би убедио Турке да сарађују или бар да дозволе коришћење базе ратног ваздухопловства Инџирлик за бомбардовање положаја терориста. Како би му олакшао задатак председник Обама је неколико дана пре посете изјавио да мада је Дамаск био благовремено информисан о дејствима ратног ваздухопловства САД у Сирији, сарадња са режимом није пожељна или могућа, а Асадова власт остаје „нелегитимна“.
Американци за сада не могу себи да дозволе да свргну Асадов режим, пошто добро схватају да ни бомбардовање, ни слање такозваних „инструктора“ од 3500 људи нису довољни за разбијање џихадиста у Сирији и Ираку. А пад режима ће довести до раста терористичке опасности у читавом региону. Али не ради се само о томе. САД, између осталог и председнику Обами, неопходни су бар некакви успеси у спољној политици, а рат против Асада ће ставити крст на све преговоре са Ираном. Техеран не само да је објективно савезник САД у борби против ИД и без његовог учешћа није могуће осигурати стабилност у Ираку. Споразум између земаља би помогао Вашингтону да ослаби позиције оних које сматра савезником Русије.
На тај начин сустиче се врло сложена ситуација, када стари принцип „непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“ не функционише.
САД нису спремне и не могу себи да дозволе да делују на сличан начин, мимо историјских споразума склопљених са Турском и Саудијском Арабијом. Са друге стране, оне нису у стању да им наметну своју вољу. У Сирији свако води своју игру, и ако у низу случајева старе алијансе још чувају своју актуалност, по другим питањима главни актери гледају са стране и траже нова решења.
Тако да питање остаје отворено, мада се сви надамо да оптимизам Стефана де Мистуре има реалне основе. Нажалост, ако не пође за руом да се за преговарачки сто поставе основни фактори – влада Дамаска, Русија, Иран, Турска, Саудијска Арабија, САД и мале државе Персијског залива које финансирају оружане банде, свако замрзавање конфликта, чак ако се о томе постигне договор, испоставиће се врло ограничено како просторно, тако и временски.
Марио Сомоса,
