Суверенитет Палестине као геополитичка јабука раздора
У среду СБ УН ће размотрити нацрт резолуције о палестинској држави. Раније се већина водећих земаља света залагала за позитивно решење питања.
Према мишљењу шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова, блискоисточна криза захтева неодложно решење. Став Русије деле други геополитички фактори. Треба истаћи да у знак подршке права Палестинаца на самоопредељење чврсто иступа Европа, што ствара извесну напетост између Старог и Новог света. Али у датом случају европски политичари једноставно не могу да наступе другачије, сматра старији научни сарадник одељења за Израел и еврејске општине Института за оријенталистику Руске академије наука Дмитриј Марјасис:
- Пре неколико година палестинско руководство почело је активну кампању за признање државе у УН. Стари свет увек је више или мање подржавао овај процес. Он сматра да палестинска држава треба да буде формирана. Зато што постоји резолуција УН из 1947. године. Овде нема ничег неочекиваног. То је притисак на Израел, како би он прекинуо изградњу насеља и заузео конструктивнији став на преговорима. Још један узрок због којег Европа заузима такав став састоји се у томе што многе водеће европске земље имају прилично велику муслиманску мањину. Она утиче на политику својих држава. Европски политичари рачунају на гласове европских Арапа и треба да уважавају њихов став.
До недавно интересе Израела активно је лобирала Бела кућа, али у последње време међу савезницима је протрчала црна мачка. Према мишљењу већине експерата, није последњу улогу одиграла лична нетрпељивост између председника Обаме и премијера Нетањјахуа. Главни научни сарадник Института за оријенталистику Руске академије наука Ирина Звјагељска истиче:
- Овде игра велику улогу различито виђење перспектива развоја ситуације на Блиском Истоку. Влада Нетањјахуа крајње нерадо је ишла на регулисање палестинског проблема, фактички блокирала је све покушаје државног секретара Керија да обнови мировни процес, минирајући америчку политику у региону. У тој ситуацији односи нису ни из далека идеални. Ја бих томе додала фактор личних односа Нетењјахуа и Обаме. Ови односи нису успели од самог почетка. Нетањјаху је увек сакупљао поене у домовини на рачун тога што је умео да одбије САД. А Обамина политика у палестинском питању била је прилично избалансирана и Нетањјаху је користио могућност да говори „не“, пошто ова политика никако се није подудрала са његовим сопственим прилазима проблему.
Очигледно да консензус по палестинском питању како није постојао, тако и не постоји. Међутим, Палестинци инсистирају на разматрању докумена до краја године, а арапске земље позивају САД да не користе приликом гласања своје право вета. Европске дипломате у међувремену разматрају могућност припреме алтерантивног нацрта резолуције.
Са своје стране, Израел одбија да се потчини документу, пошто ће он, како су се изразили Израелци, довести до појаве радикалних исламиста у предграђима Тел-Авива. Чињеница да се формирање палестинске државе предлаже у оквиру територија које је окупирао Израел 1967. године (тачније на читавој Западној обали Јордана, у сектору Газа и у Источном Јерусалиму), ни у ком случају не може да одговара Израелцима. И у целини, према њиховом мишљењу, признање Палестине неће створити одрживу економију у аутономији, неће излечити њен бирократски апарат од корупицје, неће променити менталитет њеног руководства, заинтересованог за разарање Израела јаче него за формирање сопствене земље.
При таквом стању ствари резолуција у подршку формалног суверенитета Палестине може да створи додатна жаришта напетости. Резултат гласања у СБ зависи од спремности његових сталних чланова да преузму на себе одговнорност за такав окрет.
Сергеј Дуз,
