Република Србска једина република на свету чији је главни град ван њених граница - Сарајево

04-01-2015 12:07:19 | | / vostok.rs |


Вероватно веома мали број грађана зна да главни град Републике Српске није ни Бањалука, ни Србско Сарајево, ни Пале, него Сарајево.Република Србска је једина република на свету чији је главни град ван њених граница. Како је дошло до ове ситуације, потребно је хронолошки сагледати сплет догађаја и околности у "земљи чуда".

Пред почетак рата, 09.01.1992. године, тадашња Скупштина србског народа у Босни и херцеговини је донела Декларацију о проглашењу Републике србског народа у Босни и Херцеговини (данас Република Србска), у којој се наводи да ће до избора нових органа Републике њихова седишта бити у Сарајеву. По доношењу првог Устава Републике Српске, 28. фебруара 1992. године, пре избијања ратних дејстава у Уставу је такође одређено да је главни град Републике Сарајево.

Тако је остало до данашњег дана.

Разумљиво, од почетка рата 01. марта 1992. године, па до 21. новембра 1995. године, а када је потписан Дејтонски мировни уговор, због ратних дејстава није много рађено по питању промена одредаба Устава, осим амандмана 1994. године који су дефинисали функционисање и организацију државе Републике Српске.

После рата, под војним и политичким притиском НАТО-а и Запада, као и Високог представника за БиХ, доноси се низ амандмана на Устав Републике Српске у којима се постепено укидају овлаштења Републике.

Оснивањем Уставног суда БиХ, а нарочито његовим широким "овлаштењима" задаје се још један ударац интегритету Републике Српске, а који Суд постаје инструмент злоупотреба Запада, како би се манипулисало уређењем Републике Српске и њеним органима и надлежностима.

Спорно питање око главног града почиње када је Алија Изетбеговић, тадашњи члан Председништва БиХ поднио Уставном суду 12. фебруара 1998. године, Захтев за оцену сагласности Устава Републике Српске, Устава Федерације БиХ са Уставом БиХ.

Суд, јула 2000. године доноси одлуку да устав РС није у сагласности са Уставом БиХ, те у складу са том одлуком Уставног суда почињу политички преговори око мењања институционалне организације Републике Српске и БиХ у целини.

У складу са том одлуком, под окриљем да се осигура "равноправност сва три конститутивна народа" политичари из Федерације БиХ и Републике Српске воде тешке преговоре под лупом (читај принудом) Високог представника за БиХ, америчког амбасадора и представника ЕУ око реализације одлуке суда.

Уопштена одлука суда и договор политичара, познат као "Сарајевски споразум", као епилог одлуке суда, рађају 2002. године нове органе одлучивања на законодавном нивоу Републике Српске, поред Скупштине Републике Српске - уводи се "Веће народа" које има на располагању "вето" на доношење закона и мењања Устава Републике Српске.

Веће народа муслиманског народа које је увек било под вођством СДА, тада на челу са Алијом Изетбеговићем, данас са Бакиром Изетбеговићем, сталним опструкцијама онемогућава нормално функционисање Народне Скупштине Републике Српске.

Република Србска је покушавала да измени Устав и да уместо Сарајева означи Бањалуку као главни град, али у томе није успевала јер се је увек појављивао "вето" Већа народа муслиманског народа.

После дванаест година постојања Већа народа може се закључити да је витални национални интерес, како је дефинисан Уставом РС, постављен прешироко и дозвољава могућности злоупотребе, а што је и у овом случају пример.

За протеклих дванаест година на више од стотину акта покренут је витални национални интерес, а само је у неколико случајева утврђена његова стварна повреда.

Поставља се питање и доследности политичара Републике Српске који су од потписивања Дејтонског мировног уговора предавали овлаштења на ниво БиХ, и поставља се питање, зашто су уопште толико чекали да промене одредбу Устава везану за главни град, бар до ове "кобне" 2002. године по законодавство Републике Српске када је рад парламента ограничен "ветом" Већа народа (читај Запада).

Шта више, до данас ни једна надлежност Републике Српске није враћена, а да апсурд буде већи, политичари Републике Српске означавају Сарајево као "град у којем немају шта да траже", али у ствари говоре за главни град своје Републике. Неки од њих годинама учествују у политичком животу и опет, да апсурд буде већи, не знају који је главни град Републике Српске!?

Да ли ће овако остати и убудуће, стоји на политичарима Републике Српске, а то ће успети само враћањем одузетих надлежности Републике Српске и враћању децидним одредбама Дејтонског мировног уговора, као међународно признатом документу.

Да није жалосно, било би смешно - главни град Републике Српске је Сарајево.

Вања Савићевић,