Како ЕУ планира да се супротстави руској пропаганди
Сада је стање промењено и Запад је почео да се брине
Прошле недеље дански министар спољних послова Мартин Лидегорд изнео је предлог Велике Британије, Данске, Литваније и Естоније да се у ЕУ формира, као противтежа руским медијима, телевизијски канал на руском језику за рускофонске становнике Европе и оне који живе ван њених граница.
Како сматра Мартин Лидегорд, то је неопходно како би се пружио отпор руској пропаганди. Између осталог, позивајући се на отварање телевизијског канала на руском језику, шеф данске дипломатије упозорио је да "ми сами не треба да се спустимо на ниво пропаганде". Пошто, тврди он, пропаганда већ сама по себи претпоставља лаж.
Ова изјава Мартина Лидегорда наводи нас на претпоставку да министар спољних послова Данске не схвата значење речи пропаганда. Да почнемо од тога да је реч латинског порекла. Затим да погледамо у речник страних речи Гулдендала. И видећемо да овај, без сумње угледни приручник, даје следеће објашњење: ширење и тумачење неке идеје, учења; агитација; реклама. Тачније лаж са тим нема никакве везе.
Тако да ако ЕУ реши да потроши новац пореских обвезника на отварање медија на руском језику, пропаганде се не треба плашити. Пропагирати, тачније објашњавати свој став, врло је исправан посао који може само да се поздрави. Главно је чинити то поштено и уважавати опонента. Таква пропаганда би могла да донесе много користи. И уместо мржње и неприхватања довела би до узајамног разумевања међу људима различитих погледа на свет и политику.
Али потребу отварања телевизијског канала на руском Мартин Лидегорд објашњава и тиме што су руски медији у последње време осетно активнији. Признајемо да је то заиста тако. Ипак зашто су се одједном они активирали? Зато што је неизбежно морао да уследи одговор на агресивно-негативно осветљавање догађаја у Русији и око ње у западним медијима.
Да истакнемо да ову антируску политику западни медији воде већ прилично дуго, али је посебно необуздана постала у светлу кризе у Украјини. Неки посматрачи чак долазе до закључка да се води прави иформациони рат, каквог није било чак у најгора времена хладног рата.
Не можемо да се не сложимо. Тада западни медији, заиста, нису били тако агресивни. А узрок је веротвано у томе што су они, без обзира на сва неслагања, ипак уважавали СССР. А после његовог распада поштовање према републикама које су га чиниле, између осталог према Русији, било је све мање. И западна пропаганда је постајала све прљавија, губила је објективност, професионализам, сматрајући вероватно да ће то тако проћи. Русија са своје стране дуго је била пасивна и на крају губила на иформационом пољу. Сада је стање променило. И Запад је почео да се брине.
Ипак, узимајући у обзир последње догађаје у Паризу, треба ли о томе бринути? Између осталог треба ли да брине о томе и Мартин Лидегорд?
Лариса Солдоченко,
