Србија као врећа за ударање
Ако Европска унија покушава од србског премијера да направи "потрчка, послушника и марионету", те ако Брисел плаћа "лажове који клевећу српску Владу" и третира Србију као "врећу за ударање", а то су све дословни изрази који су се могли чути у досадашњем току србско-европског вербалног сукоба, онда свако даље заклињање србских званичника на беспоговорну верност европским интеграцијама вероватно представља врхунски израз мазохизма који заслужује детаљну анализу.
Након што је Александар Вучић са пуно горчине оптужио портпарола Европске комисије Мају Коцијанчич, као и шефа Делегације Европске уније у Београду Мајкла Девенпорта, дакле званичне интерпретаторе бриселских ставова, за лицемерје, лаж и прогон оних који слободно мисле, што значи за кршење основног принципа демократије, чинило се да ће финале таквог разобличавања њихове стварне природе да буде у критичком сагледавању пута по коме се Србија креће. Међутим, супротно принципима елементарне логике, запрепашћујући покушај Маје Коцијанчич да у име Европске уније ућутка србског премијера и претвори га, по његовом сопственом тумачењу, у лутку на повоцу, није се драстично одразио на веру у те исте европске вредности које су се наочиглед целе јавности истопиле попут лањског снега.
Другим речима, ако Брисел, како смо чули, покушава чак и највише српске званичнике да води на повоцу, а познато је да се на повоцу не воде пријатељи, него искључиво четвороножна створења којима је намењена улога неспојива са идеалом слободе и демократије, онда је врло дискутабилно у којој мери је оправдано да главни циљ и даље остане примицање управо оним центрима моћи који су већ једном покушали да набаце улар првом згодном приликом. За сада безуспешно, али има ли макар и најмање сумње у то да ће покушаји да се наставе, с обзиром да је Србија свежи кандидат за чланство у Унији, што значи да ће сличних прилика бити још безброј.
Али државни став Београда да неће трпети понижења, као и изјаве појединих министара, попут оне Вулинове да је веома изненађен изјавом портпарола Европске комисије Маје Коцијанчич, те да не разуме зашто се на Србију не могу односити иста правила као и на било коју другу земљу, а такође и закључак директора владине Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића да је важно да Србија стави до знања међународној заједници да жели да иде у Европску унију као партнер, a не као "врећа за бокс", остављају утисак да је ипак прошло оно време када је Брисел доживљаван као сунце које излази на западној страни света.
То све заједно значи да ће можда у србској свести бити потребно да се донекле промени начин на који је обично замишљан величанствени улазак у Европу, јер се уместо путовања слободних људи, то у стварности наочиглед претвара у вучење на повоцу. Лутки или четвороножних створења, свеједно, јер евробирократе изгледа не праве велику разлику када су Срби у питању.
Ратко Паић,
