Градске легенде Ермитажа: хероји и привиђења
Писац Наум Синдаловски је говорио дописнику РИА Новости о митовима и легендама које су настале за 250 година постојања Ермитажа.
Државни музеј Ермитаж је обележио 250 година постојања. О легендама Зимског дворца које су постале део градске митологије дописнику РИА Новости Александру Кудрјавцеву говорио је познати истраживач фолклора северне престонице Наум Сандаловски.
Према легенди, идеју да се оснује музеј слика добила је царица Јекатерина Друга после штетње Зимским двроцем за време које је случајно нашла у остави слику Скидање са крста. Овај сиже је био врло распрострањен међу сликарима, и до сада није тачно познато ко је аутор ове слике. Постоји верзија да је то било ремек-дело Рубенса, и царица, под утиском непроцењивог проналаска, решила је да отвори музеј. Између осталог, он је дуго био приватан. За грађане Ермитаж је постао доступан тек средином 19. века, каже писац.
Музеј се за многе петербуржане сматра индикатором културног нивоа. То је одражено чак у градским изрекама. Ако градиш, онда Ермитаж – кажу петербуржани, подразумевајући озбиљан прилаз послу који треба урадити одлично. Доста петербуршких анегдота из колекције писца посвећено је посетама партијских радника и нових руских бoгаташа Ермитажу. И о једним и другим ликовима различитих историјских епоха фолклор Северне престонице говори једнако критично. Први су се прочули непознавањем светске историје и често су мислили да Волтерова биста припада совјетском генералисимусу. А познату скулптуру Претећи Амур мешали су са „малим Лењином“ и чудили се одакле му крила.
Деведесетих година 20. века фолклор се попуњавао многобројним причама уз учешће значајне фигуре савремености: „новог руског богаташа“. Ови ликови такође су успели да се истакну и у Зимском дворцу. Нови руски богаташ седа у Ермитажу у фотељу, притрчава му музејски радник: Јесте ли полудели, ово је фотеља Јекатерине Велике! – Па шта, кад дође, устаћу, - с осмехом наводи Синдаловски типичне примере вицева из Ермитажа из тог доба.
Није заобишао фолклор Петербурга ни саме раднике Ермитажа. Типичног сарадника музеја због важности и лежерности су прозвали „господин из Ермитажа“. Строге бакице које прате оне који покушавају да дирају експонате рукама зли језици називају „пањићи“.
Све приче о Ермитажу изграђене су на истој основи – то су приче о храбој обрани наслеђа културне престонице од стране кустоса музеја. Легенде се испредају не само о људима Ермитажа, већ и о експонатима. Становници града маглови и белих ноћи воле приче о привиђењима, привиђења живе у сваком дворцу, и Ермитаж није изузетак. Овде често виде представнике породице Романов, говоре и о воштаној фигури Петра Првог која ноћу оживљава и коју иронични грађани зову царевим страшилом.
Позната је мистична прича о једном експонату у сали Древног Египта – скулптури богиње Сахмет са главом лавице. Она је била врло крвожедна, и једном су богови сазнали да је богиња решила да збрише са лица земље читав људски род. Док је Сахмет спавала заштитиници човечанства су просули црвено пиво. Када се пробудила, богиња је мислила да је пиво крв, опила се и заборавила на свој суровни план, каже истраживач петербуршког фолклора.
До данас је у граду живо предање да једном годиње у време пуног месеца на коленима богиње Сахмет појављује се црвена барица. Примећују је само службеници, пошто до појаве првог посетиоца барица која личи на крв пресуши. Ову причу водичи по Ермитажу причају до данас и више нико не зна у ком веку је рођена ова египатска легенда. Ермитаж остаје симбол и индикатор културе како старог, тако и савременог Петербурга, подвлачи писац.
