Стогодишњи јубилеј: ЈЕДАН ВЕК ИНДИЈСКОГ ФИЛМА ( 1913 -2013)
Међу лењим палмама на крају поља , испод сненог облачног неба без хоризонта , које не оставља никакву сумњу да је земља равна, лепрша се разнобојна циганска черга. Одједном ниоткуда, рекло би се са самих небеса , у черги се створи новорођенче умотано у пелене.
Колико ли смо пута видели ту сцену у индијским филмовима- „Вољени Раџа“ ( 1972.) ,„Као три мушкетара“( 1984)!
А дете затим одрасте међу Циганима, доживљвајући много животних обрта,испаде да је наследни принц и постаје хранилац онима међу којима је одрастао, па ће казнити злотвора који га је одвојио од родитеља…
И ево опет детета које је одрасло међу Циганима, оно сад већ као хранилац оних који су му омогућили да одрасте и казни злотвора који га је отео од родитеља.
У најважнијем моменту борбе са злотвором, а да би га намамио у клопку којој ће му задати одлучујући ударац,у помоћ му прискачу Цигани својим песмама и вештинама .
Индијски филм рођен под шатром, веома сличној циганској черги
Индијки филм је рођен под шатром, веома сличној циганској черги.
Новорођенче је у њој био кинопројктор ,корпе с филмском траком и екран које је превозио са собом по селима и вашарима артиста и опсенар,мајстор трикова Дадасахиб Пхаљке, који је снимио тачно пре 100 година, 1913., први индијски филм“Раџа Харишчандра „.
Дадасахиб Пхаљка, творац првог индијског филма,“Раџа Харишчандра „ сам режирао и снимао, а улоге тумачила његова бројна породица
Он је филм изучавао по књигама, сам је себи био сниматељ и сценограф,редитељ,а улоге древних богова и јунаке епоса поверавао је члановима своје многобројне породице.Они су прешли к њему под шатру,разапињали на потребном месту екран, пуштали пројектор и гомила је почиљала да губи главу и пада у транс.
Тако се на вашарима, сеоским ракршћима,окупљала прљава маса одрпанаца, филмска публика, која пратила настајање светског филмског принца, јер је филмски престо царски одавно запосео , изгледа за вазда, Холивуд.
Неће проћи ни три године, а шатру фимксог опсенара Пхаљке ће заменити хиљаде биоскопа широм земље Индије .
Први продуценти -трговци алкохолом „самогоном“ и тескстилом
Прва на свету са својом индустријализацијом , Индија, коју су колонизовали и запосели британски окупатори у трагању за новом радном снагом и попуном војних ешалона , захватали су нове територије и довели огромне масе сеоског становништва у седам великих градова.
Све то беху потенцијални филмски гледаоци,а црно тржиште обезбеђивало је кинематографу нове приходе .Јављају се у складу са „новим мерама економске полтике“ које је диктирало црно тржиште и први продуценти у лицу трговаца алкохолом „ самогоном“ и текстилом.
У првим звучним филмовима и преко 70 мелодија у једном филму
Појава звука је одиграла улогу брзог лифта у развоју индијског филма.Јунаци на филмском платну сада могу певати, што је било од превасходног значаја за земљу у којој се говори 15 језика:језик музике,расположење које она ствара, ноте сачуване у традиционалим мелодијама –расаху- разумљиве су свим Индусима.
У првим звучним филмовима певачи на екрану заиста нису знали за меру:у филму „На двору Индре „ ( 1932. ) прозвучало је чак 70 песама !
Године 1953. „Скитница „ Раџе Капура успешно је приказан на Канском фестивалу, а годину дана касније мелодију „Скитнице „ прихватли су и певали многи биоскопски посетиоци широм планете :“Скитница сам ја ! И нико никад мене не чека, сктиница сам ја.“
Филм у Индији-друга култура , после религије
Некако баш у то време филм је у Индији коначно и бесповратно стекао значај друге културе-после религије.
Од продате улазнице држави остаје два пута више него продуценту, дистрибутеру и власнику биоскопа заједно !
Индијски филм је једини у свету-после америчког , који не само што не добија никакаву финансијску подршку од државе,него и попуњава државни буџет.Порез на приказивање филмова у Индији је тако велики да од продате улазнице држава има два пута више него продуценти, дистрибутери и власници кина заједно!
У таквим суровим условима којима је високим наметима оптеретила држава, индијска филмска индустрија не само да опстаје,него годишње производи око 700 филмова, а свакодневно на каси улазницу купи седам милиона гледалаца !
Тако Индија важи за уникалну средину слободног филмског тржишта,у којој је Холивуд изгубио битку.
Амерички филм створио сопствени јзик којим сви говоримо, а језиком индијских филмова не говори нико
Ако је амерички филм формирао филмски језик на којему сви ми са већим или мањим успехом по цео дан разговарамо,( изражавајући своју самобитност посредством нарушавања управо тог језика ),индијски филм варирајући сижејне токове америчке продукције, чије филмове , у Индији, узгред буди речено, мало ко хоће и да гледа, створио је за своја дела сосптвени филмски језик, на којему нико није научио, а чак се није ни потрудио да научи, говорити.
То међутим не смета индијском филму да га разумеју у целом свету , највише на Блиском Истоку где многе земље прсто и не снимају своје филмове, а и шта ће им, кад већ имају индијске, затим на Далеком Истоку, у Северној Африци.
Индијски филмови су били веома гледани и у бившем Совјетском Савезу о чему сведочи податак да је за два филма у којима игра славни глумац Риша Капура –„Боби „( 1973.) и „Осветник“(1976,) на биоскопским благајнама инкасирано чак 60 милиона ( и то ондашњих) долара !
Трочасовно трајање, песме и плес опчињавају индијске филмске гледаоце
Познаваоци индијског филма истичу више фактора који утучу на гледаоце да пуне биокопске дворане:то је најпре велики број песама у плесних нумера, затим трочасовно трајање пројекције без паузе .
Многи гледаоци су до танчина упознати и са специфичношћу глумачке игре у индијским филмовима .
Глумачки стил је сасвим сурпротан систему Станиславског и веома је близак општењу Снежане са ликовима из бајки које украшавају новогодишње јелке , са непрестаним намигивањем гледаоцу, понекад чак и буквално.
Тако се дешава да у камеру намигује слуга Имарти у“Вољеном Раџи“ или пак принц Бхола у филму „Заробњен у доврским интригама „( 1978.),када у претходној сцени говоре општепознату истину да би главног јунака и јунакињу раставили и довели у постављену клопку.
Изливи егзалтације у највишем могућем степену
Ту се увек ради о репрезентовању осећања , понавља се спонтана игра, која вазда служи истом задатку као и песма- изливу егзалтације у највишем могућем степену:уносити осећање , било да се ради о гневу, љубави, смеху, ужасу,као на пиједестал разоткривања преживљавања .
Сагласно „Натјашастру“на којему је Бхарат саздао своје учење о дрматургији, непоходно је ишчезниути, нестати,иначе преживаљавање гледалаца ће бити непотпуно.Отуда комичне и детективске побочне линије у сваком филму, ма о чему он био.
Како ништа не би сметало осећањима да се испоље у свом обиму и пуноћи ,радњу смештају у ентеријере небивале дизајнерске фантазије,затим у екстеријере међу бањске пезјаже, а јунацви су одевени у костиме о којима не би ризиковали да помисле ни Роберто Кавали или Барбара Стрејнд.
Тако се не одевају у реалном животу нити живе,али је гледаоцима неопходна онаква ескалација изобиља и уживања за очи која ће омогућити њиховим осећањима да током трочасовне филмске зачароности сасвим забораве на све своје социјалне недаће.
Индијски филм враћа гледаоца у детињство и рану младост
У животу је било могуће да тако буде једино у детињству и раној младости.
А управо у то животно доба нас враћа и њиме нас опчињава индијски филм.
И уколико је за децу карактеристична лака расејаност,индијски филм се ослања на подршку покретне камере с циљем скретања и концентрације пажње на оно на чему инсистирају аутори филма.
Камера у индијском филму је толико покретна да диктаторски управља погледом гледаоца
Ни у једној кинематогрифији на свету камера се не покреће тако интезивно, тако много , и не управља погледима публике тако диктаторски, као у индијској.
Претпотавимо да се јунак налази у левом углу кадра и ближе према камери и обраћа се партнерки која стоји лево и у дубини кадра.Она би хтела да изговори реплику,и камера се с глумицом суретне у покрету док се она не окрене лицем према гледаоцу и у крупном плану, а партнер је примећује чак из дубине кадра.Овде гледаоцу постаје јасно да ће последња реч која ће јој бити изговорена учинити да њено лице прекрије цео екран,па ће своје речи изговорити у лице гледаоцу , док се за то време њен партнер , који је смањен јер се дистанцирао од камере и даље сковрџава ,док се не претвори у тачку у дубини кадра.
Или на крају типичне музичке нумере у којој јунак у пијанству пева о својој последњој утехи или пропала жена о разбијеном срцу,да би на крају песме они пали на ћилим,док је камера окренута к плафону и задржава се на лустеру оставивши ликове припијене једно уз друго скрхане болом и тугом , загледане у лустер као у Небеса.
И тако ,током та трисата догађа се безброј покрета,прелаза, успона : у једном од најпопуларнијох филмова с Ришом Кпуром „Дуг части „(1980) нема ниједног плана који је снимљен статичном камером !
Гледалац је пред екраном парализован као кунић пред змијом
Гледалац се после таквог филма осећа парализован као кунић пред змијом.
За Индуса који је у животу иначе парализован социјалном бедом и непросвећеношћу, родитељском вољом,унапред одређеним браком,наслеђем, припадношћу касти,таква парализа у биоскопу добија ефекат избијања клина клином.
Он ништа више не може урадити са сопственим животом, али три сата проведених у биоскопу омогућавају му уживање у парализи пред туђим преживањањима и догађањима која га се савршено не тичу.
Осим тога ,протагониста често испољава вољу , па иако не побеђује судбину и животне околности , доводи себе до неизбежног краха, као јунакиња Ракхи Гуљзар „ У „Притајеним облацима „(1985.) која психосоматским растројством доводи себе до смрти у инат вољеном на основу незаслужене верности .
Али и макар себе довео у неприлике слично њој или другим који су се огрешили о закон,поредак, и рођеног оца , хистеричног социјалпата најзнаменитијег у историји Боливуда , глумца Амитабха Бачана ( „Освета и закон „, 1975.;“Владалац судбине „,1978;“Шакте „, 1982. ),гледалац индијског филма за тако нешто није способан.
Драж индијског филма се састоји у томе што је гледалац свестана да ће са филмским јунаком можда нешто и бити, али с њим, гледоацем, неће ама баш ништа.
