Žena koja ima lek za dušu- Klinički psiholog i psihoterapeut Danijela Stojanović
Ono sto je u Srbiji česta tabu tema, jeste odlazak psihologu i poveravanje problema koji imamo nekome ko je za izlečenje istog, stručan. Ljudi se pre povlače u sebe i leče se u svojoj još većoj patnji, što je pogrešno.
Danas imam tu čast da svojim čitaocima priblizim damu koja je veliki stručnjak, koja nam je čari svog poziva priblizila na jedan dubok i posvećen način. Naime, Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut je podelila par svojih stručnih razmatranja i saveta sa nama.
Kako je izgledao Vaš poslovni poziv od samog početka?
Kao psiholog sam počela da radim 1991.g. Otvorila sam privatno psihološko savetovalište, što je bio početak privatne psihološke prakse na ovim prostorima.
Posao psihologa se dosta razlikovao od onoga kako sam ga ja zamišljala tokom studiranja. Tek kasnije, kada sam počela da se bavim i psihoterapijom, je postao približniji slici koju sam imala. Ipak, može se reći da, kao i bilo koji drugi posao, ima i svoje prednosti i nedostatke.
Koji su ciljevi psihoterapije?
Cilj psihoterapije, kojom se bavim, je da pomogne nekome da postane svestan sebe, svojih potreba i želja, i da tako na bolji način postavi sebi ciljeve ka kojima će se kretati. Tek kada smo svesni sebe i kada prihvatimo ono što jesmo, možemo da promenimo nešto ukoliko nam ne odgovara na bilo koji način.
U psihoterapiji klijent radi na svojim problemima, a terapeut mu pomaže u tome na osnovu svojih stručnih znanjai iskustava. Međutim, ovaj proces ima i povratno delovanje na psihoterapeuta, koji je, takođe, samo ljudsko biće. Mogu reći da mi predstavlja veliko zadovoljstvo kada klijent uz moju pomoć reši neki svoj problem, kada poboljša kvalitet svoga života. Nije redak slučaj i da kroz zajednički rad i ja postanem svesnija sebe - da bi psihoterapija dobro napredovala potrebno je da je psihoterapeut svestan toga šta je klijentovo, a šta njegovo, da dobro postavi granice, da ne bi projektovao svoje psihološke sadržaje na klijenta.
Da li psihoterapija čini naš život srećnijim, kako vladati osećanjima?
Cilj psihoterapije nije pomoći nekome da bude sve vreme srećan. Ispunjen i kvalitetan život podrazumeva da dozvoljavamo sebi da osetimo svako moguće osećanje. Nema dobrih i loših osećanja, sva su dobra. Neka su neprijatna, kao što je, na primer, strah, tuga, ljutnja, ali i ona imaju svoju funkciju kao reakcija na određene životne okolnosti. Ako smo u nekoj opasnosti, dobro je da se uplašimo. Osećanje straha nam pomaže da se sklonimo iz opasne situacije. Ali, nepotrebno je i nije dobro živeti u stalnom strahu. (Poremećaji osećanja straha, kao što je panični poremećaj, fobije, su relativno čest predmet rada u preocesu psihoterapije).
Ljubomora je česta isto toliko i opasna. Zašto smo ljubomorni, i kakvo je to osećanje?
Jedan od češćih razloga dolaska na psihoterapiju, kada su u pitanju neprijatna osećanja, je ljubomora u partnerskom odnosu.
Ljubomora je veoma neprijatno osećanje koje možemo osećati u odnosu na nekoga do koga nam je stalo, koga volimo.
Kada nekoga volimo, želimo da budemo sa njim. Posle nekog vremena shvatamo da je nemoguće biti stalno zajedno, a posle još nekog i da ni mi sami ne želimo to. Ponekad imamo potrebu da budemo sami.
U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neka druga osoba (odnosno treća), da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, osećamo ljubomoru prema toj trećoj osobi.
Šta mislite o visokom statističkom broju razvedenih brakova. Da li je brzopletost i nezrelost uzrok okidač ?
Ljubomora može biti jedan od razloga za raskid partnerskog odnosa, pogotovu ako su partneri ušli u vezu iz nezrelih razloga.
Danas je nezrelost partnera dosta česta pojava kod nas, pa je povećan i broj razvoda brakova.
Kroz partnersku terapiju se može raditi na povećanju zrelosti partnera, pa samim tim i na poboljšanju odnosa, ali cilj nije održavanje braka po svaku cenu. Nekada je raskid odnosa i razvod braka nešto najbolje što dvoje može učiniti za svoj ljudski odnos.
Kada je vreme za posetu psihologu i psihoterapiju, koliko traje taj proces ?
Dolazak kod psihoterapeuta je na prvi pogled početak psihoterapije. Ali, psihoterapija na neki način počinje i pre toga.
Prethodila su mu dešavanja kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu kod klijenta koja su ga dovela do odluke da potraži ovu vrstu pomoći.
Samo donošenje te odluke je jedan proces.
Psihoterapija kao takva je proces.
Završetak psihoterapije je takođe proces.
Koliko dugo će trajati psihoterapija zavisi od više faktora. Na početku psihoterapije klijent i terapeut kroz radni savez postignu dogovor o ciljevima koje žele postići (najpre klijent; terapeut mu može ukazati na razne mogućnosti koje pruža psihoterapija). Na psihoterapiju neko obično dođe kada ima neki konkretan problem. Najčešće je taj problem "vrh ledenog brega", odnosno posledica dubljih intrapsihičkih dešavanja. Ovo dolazi do izražaja kroz rad i klijent ima priliku da ne samo reši svoj problem, već i da radi na razvoju svoje ličnosti ka zrelosti.
Ovako gledano, moglo bi se reći da psihoterapija može da traje do kraja nečijeg života.
Ipak, u nekom trenutku se završava. U trenutku kada klijent oseti da može dalje i sam da radi i na svom razvoju, i na rešavanju životnih problema koji se javljaju.
Hvala dragoj Danijeli na ovoj prelepoj saradnji.
