Priče iz dnevnika jedne dame- Gopodin Savršeni i začarani zalogaj Kraljice Drame- V deo
Ekskluzivni restoran i nas dvoje, priča kao da se opet ponavlja ali ne, ovo je sada priča o onome što se desilo a to je ono njegovo “MOJA“. Mada, ono što on radi je neviđeno i neponovljivo. Od tolikog opiranja i borbe on je sve zataškao sa tim “MOJA“. Do pre nekog trenutka od toga bila sam svoja. Ali eto sad si izgubljena u drami koja te snašla. 
Pitam se da li on nekada jede u kući, i da li uopšte zna šta je domaća kuhinja. Većina biznismena ruča po restoranima, valjda tako održava svoj poslovni kodeks, elem, ni to mi nije bilo jasno. O već si počela da razmišljaš kao jedna fina tradicionalna devojka. „Da li ti nekada jedeš u svojoj kući?“ Ovo je tako ispalo iz mojih usta, i bilo je brže od svake pameti, čak me i postidelo, pa da li sam normalna, moj unutrašnji glas se davio u prethodnoj nepromišljenoj rečenici!
Kod sebe nikad nisam razumela uzrok tome zašto u svemu lepom tražim manu i zašto to isto divno uvek takvim ponašanjem upropastim. Ovaj put to ne sme da se desi, on je poseban. Ali, ako sam u nečemu bila prva, to je bila večita drama. Ona počinje onda kada je borba sa mnom dobijena. Tada nastupa moja poćasna i teška uloga Kraljice drame. Nisam je volela.Priznajem bila sam nežna, suptilna, dirljiva i nadasve ne istražena duša jedne dame... Ni samu sebe nekad ne razumem. Volela sam da remetim red iako sam bila strašno odgovorna i pedantna, jedan perfekcionista doduše blaži tip. Onda sam neku najlepšu moguću situaciju znala sam da zasolim, presolim, zabiberim iako od toga nekome može da pozli. Volela sam preterivanje.Naravno da nisam razmišljala kako je tom nekom. Nikada. 
Uz sve ovo situacija moja devojka je poremetila i moj apetit. Zna se ta teorija a i poznata je, da su najzaljubljenije žene i najzgodnije. Mislim da se od ljubavi ne živi ali eto tu je, i neka je. Bila sam lepa i pre njega, oglašava se moj ego. Na moje pitanje koje sam mu postavila nisam ni dobila odgovor, samo osmeh, još jednu misterioznu gestikulaciju. Toliko od mene kao domaćice nije ni osetio da mogu to biti i u svom poslovnom kodeksu. Mada, nikad sebe nisam videla kao domaćicu ali znam da sam mogla biti svaka zena pomalo, ako je On taj. Znate već onu urbanu dama na ulici, domaćica u kući, i treću već sa osmehom slutite. Mada, mislim da je svaka prava zena svom izabranom muškarcu sve. Dame biraju zar ne? Gledam ga preko stola i njega biram Ja. „On je izabrao tebe, javlja se moj unutrašnji glas stvoren za večnu pravdu. Ne ja sam izabrala njega!“
„Ja sam izabrala tebe“, izašlo je iz mene, spontano ustvari morala sam da nadjačam tu teskobu koja me gušila iznutra. „Jesi li“, nasmejao se, Zašto se on non stop smeši? Ja i dalje nisam verovala u ono moja a i želela sam da povratim svoje da se i ja pitam kome ću pripadati. Od kad neko polaže pravo na nekog. Zadovoljno sam se pitala, jer sam osećala da sam se vratila iz svoje čarolije u normalan svet. Ježila sam se te vrste posesivne pripadnosti nekome, sa početkom moja si, bežala sam od toga. Hajde beži, rekla sam sebi, beži! Ne, bila sam ukopana kao vezana za stolicu.
„Ovo moraš da probaš“, stvorila mi se viljuška pred nosom. Palačinke sa kuvnom pomorandžom, čokoladom i šlagom, bilo je preukusno. On ima i poseban ukus. Zašto si Savršen za mene, zašto? Gledao me je dok mi se u ustima topio zalogaj iz njegove ruke, začarani zalogaj. Preintimni zalogaj. Zalogaj obasjan čudnom pažnjom. Zalogaj koji je govorio sve. Ovo je bio neki intimni doživljaj njega. Nisam ni znala da jedan najobičniji zalogaj, i radnja protkana njime, moze da bude tako složena i sa toliko epiteta. Zašto me ne poljubio?! Znam! On se bori izmedju muškog i ženskog pola, i meni je video ženu, ali nije siguran. Scenario koji je u mojoj režiji može biti poguban po moj želudac. I po ovaj beskarjno romantični zalogaj. Moja mašta nekad doseca i neke nepoznate predele. To je takozvana moja crna mašta. Ponekad je prisutna doduše. Ovu misao ću smesta progutati kao i ovaj zalogaj visoko kaloričnog dezerta.
„Zelim da znam da li mozeš da se izboris sa mojim manama“rekao je. „To kad bi uspela, savršena si“ nastavio je. Ali ja sam i ovako savršena. Izletelo je iz mene. „To još ne znam, upoznaćeš ih“ Znači on ima i neke uslove, koje su to mane. Verovatno žene, osećala sam u vazduhu. Ali nije nekako bio taj tip. Previše miran i tih. Nikad ne bih rekla.
„Da li je ručak bio ukusan“, opet dosadni gospodin koji nas je uslužio. Da, hvala, odgovorila sam. Posebno poslednji zalogaj iz tvoje ruke. Započela sam i ja njegovu igru.
Koja glupost. Izazovi me privlače, i ovaj muškarac preko puta mene, ali svim tim odugovlačenjem nečeg konkretnijeg sem onog ovo je moja devojka, meni postaje dosadno. Nije da mi je bilo dosadno ali dinamika gubi svoj smer i smisao. Hoću da se nešto desi. Ja jesam devojka za izazov to svakako, ali ne da prođe hiljade i hiljade dana da bismo se poljubili. Mislim ta taktika sa moja si je već pročitana dragi moj. Drama za emotivne klinke, sa kikama i lastišem kod mene je prosla sa svim ostalim igrama na betonu.
Krenuli smo ka autu. Po običaju, on me vrati kući, ostavi u dimenziji “ne znam gde sam“ začara me i onda ostanemo znak pitanja i ja.
Dok smo koračali ka njegovoj lađi, nisam mogla da ne primetim, nosio je prelep sat, vrednosti od ko zna koliko hiljada. Ranije je ovaj sled događaja već unapred bio zapisan, on me ostavi ispred zgrade , ja uđem u svoju bundevu, klasična Pepeljuga je ispisana. Ali ne i ovaj put. Zagrlio me je odmah nakon izlaska iz restorana, i zatim poljubio, koliko sam to želela, brzo je prošlo i kratko je trajalo. Bilo je prelepo. On se postideo. Onako zaljubljeno se postideo. Palo mi je napamet da sve vreme možda nije znao kako da mi priđe. Zadovoljno sam se smešila u sebi. Zar on kao veliki pobednik u ratu velike borbe za žene, tako je izgledao. On, Gospodin Savršeni se postideo. Bio je srećan, oči su mu sijale. Ja, a ja, kao na krovu sveta. Njegova pozitivna energije me obuzimala. „Pokazaću ti jedno prelepo mesto, ima prelep pogled“, oho on je i romantičan. Bio je polumrak. Držali smo se za ruke, i popeli se na vidikovac, tako visoko sa njim. Vetar koje je bio topao, je strujao svuda oko nas. Ovo je bila topla noć. Po svemu topla. Odjednom su mi se nabacivale nepozvane misli po glavi.
Zbunjujuće je sve, ali koliko sam se bojala da se prepustim, toliko sada već mislim da mogu da odahnem i da se opustim. Zašto odmah sada ne kaže ti si žena mog života, znam da to želi. Ne to možda ja želim da čujem. A i ja ne znam ništa o njegovom životu, sem par drugova, i toga čime se bavi. Da li se viđa sa još nekom devojkom, ne bih rekla da i nema mogućnosti, ovakvog bi svaka devojka poželela. Odakle mesta sujeti sada? Zar sada kad je sve u najboljem redu, moraš unositi svoja pitanja sa druge planete? Želim odgovore. Molim te opusti se. Terala sam sebe na to. Imala sam Svoje Ja i Svoje drugo Ja relativno bolje i pozitivnije. Ne, vrtela sam glavom, osloniću se na činjenice, a one su sada i ovde, opipljive i vidljive i osećam ih. Od poslovnog čoveka sa maskom, otkrila si jednu nežnu i romantičnu dušu. Zašto mora da postoji drama i zašto mora adrenalin da se izaziva. Ja osećam ove činjenice. Ja sam samouverena žena, koja veruje svom osećaju i onom što je sada. Približila sam mu se i zaplovila u njegovom pogledu, njegovim usnama i njegovom zagrljaju. Jer želim da zivim sada. Mi smo mi, makar se TO TAKO ČINILO . A i da nismo mi ovaj trenutak će trajati u njegovom zagrljaju zauvek.
...nastaviće se...
