Деца олује : Ожиљци у души и памћењу!
Истини за вољу, књиге које су се на овим просторима (на свим странама) појављивале и које су покушавале да досегну најдубљи и највиши аспект ратне трагике "човека који је увек на губитку" (Селимовић) или "поражено човечанство" (Андрић) углавном су, уз часне изузетке (Владимира Кецмановића, Мирослава Тохоља, Бориса Дежуловића, Семездина Мехмединовића, Дамјана Шинегоја...) биле на нивоу мало повишеног публицистичко-новинарског дискурса. Зашто? Свакако не због непрепознавања "дистанце", много више због непрепознавања граница, не оних за које се здушно гинуло, већ оних суштинских - граница између добра и зла.
Они који су расли на партизанској књижевности сматрају их апсолутним, они други их не виде, "грађани" их сматрају непристојним, а они трећи, који су за њих и због њих пострадали, не желе да причају о њима. И где је ту књижевност? Можда управо у неиспричаном, у оном што се жели дочарати симболом, осећајем, метафором, специфичним познавањем људске душе, карактером трагике и трагиком карактера.
Зато је вероватно Миломир Краговић у роману "Деца олује" кренуо тим неизвесним путем осветљавања судбине дванаестогодишњег дечака Драгана Миоковића (у роману Марко Милојковић) који је у августовском погрому Срба из Хрватске довезао трактор у коме је била његова породица и све оно што је остало од њихових живота и успомена.
Нема сумње да Краговић у тој слици страдања и њеном примарном симболу налази "чвориште значења" - пут романа који ће се вешто провући између свих замки и потенцијалних обрачуна са кривцима и јефтиног сентименализма. Преемотивни карактер успомена, непоузданост и болност сећања је смер којим писац враћа у прошлост свог главног јунака, док прелистава породични албум, покушавајући да поново одговори на питања на која му је до тог времена живот више пута дао непорециве и експлицитне одговоре. Али, то нису ни питања и одговори накнадне памети, прихватања категоричких судова стварности и искуства, већ питања добра и зла, без националног предзнака и очекиваних медијских истина црно-беле слике рата.
Самим тим што контекст у који Краговић смешта главног јунака и примарну слику рата није дефинисан само националном топографијом већ пре свега културолошком детерминисаношћу Срба у Хрватској, њиховим континуитетом трајања на тим просторима који се управо у том аспекту најбоље види и очитава.
Зато се може рећи да Милојковић има два детињства; прво које полако постаје химерична и утопистичка слика неких предела у чије постојање више није ни он сигуран, и друго, у које долази трактором са остацима бившег живота и у коме га чека живот у преидеализованој Србији, у којој често постаје кривац за оно што су други њему урадили.
Непорецивост судбине и дечја и младалачка перспектива коју Краговић успешно гради управо су најдиректније и најтрагичније слике унутрашњих и спољашњих сукоба. А у судбини једног "безименог" страдалника јасно се очитава судбина читавог народа, детиње отворено и јасно, са најдубљим ожиљцима у души и памћењу.
ПРИЧА О ИСТИНИ
"ДЕЦА олује" су на правом путу откривања одговора зашто је "Олуја" за један народ трагедија, а за други епохална ратна победа? Над ким? Над собом или над оним другим који је много више "ти" него што то жели да се призна. Зато гласови који се већ чују као мазохистичка потреба да "жртва оправда џелата"; "Да ово није роман против Хрвата" јесу смешна констатација која ни са књижевношћу а ни са животом нема никакве везе. Не може се бити против народа, бар то разуман човек не може и неће. Ово је роман против оних који су у другима видели дојучерашњег себе и њиховим покушајима да тог и таквог себе што пре убију. Ово је прича о онима који су се другачије звали и крстили и то је био њихов грех и онима којима је та "различитост" дала за право да убијају. Ово је роман о онима који знају и онима који су заборавили да је Бог један и да се истина, пре или касније, покаже у својој величини и непорецивости.
