Голи оток је само једна прича о томе какав смо ми Срби народ и прича о стварању најпослушнијих Титових чувара!
И то је чињеница о којој се некад није смело ни размишљати ни роду рођеном о њој било шта шапнути. Протеклих сам дана у Вечерњим новостима пратио фељтон о страдањима на Голом отоку. И то углавном Италијана. И у том су фељтону (у ствари у скраћеној верзији једне књиге о Голом отоку) Срби и Црногорци најбројнији страдалници. Срби, високи цивилни и војни руководиоци у Србији. Срби, високи друштвенополитички руководиоци у Хрватској и Босни и Херцеговини. Црногорци из Србије и Црне Горе… Да, Голи оток је био пун Срба и Црногораца. Тада сам, у време тог отока зла, био дете. Касније сам најпре нешто начуо о томе. А онда сам се и начитао. И неке од страдалника упознао. Али не и напричао с њима о њиховим страдањима. То – не! Иако живот не би б
А шта је онда разлог? питао сам тада, давно.
Да се сломи кичма победницима. Да они који су у рату поднели највеће жртве, а то су Срби и у Србији, и у Хрватској и Босни и Херцеговини, и не помишљају на било шта осим на послушност, понизност и на потпуну покорност вољи вође.
А до уздизања воље вође на пиједестал апсолутне његове воље, на врху Дедиња, вођа ће се пењати уз беспоговорну и апсолутно најбројнију подршку управо Срба и Црногораца. И управо ће се они обрачунавати са оним својим сународницима који буду сметали. Ма и прст ако се укаже на било кога ко и мисли другачије.
И тај паметни и начитани човјек с књигама, упита, још тада: Шта је то у нашем бићу, у бићу Срба и Црногораца па их се, па нас се може наговорити да пратимо, дојављујемо, пријављујемо, цинкаримо? И да смо се онако с радошћу слали на Голи оток? И да смо се на њему онако дивљачки, зверски иживљавали над другима и највише и најкрволочније над својима, над собом? И да смо беспоговорно пристајали да будемо и на овој и на оној страни тог страшног и најмонструознијег људског зла? Зла у човеку за човека.
Вођа је знао (и они који су га саветовали) због чега је имао Едварда Кардеља поред себе, у Београду, а Владимира Бакарића у Загребу. Вођа је знао због чега је дао ресор унутрашњих послова Александру Ранковићу, својој десној руци. Због чега је ту, у близини, а на пристојном одстојању држао Петра Стамболића, Крцуна, Цану Бабовић, Светозара Вукмановића, и доле: Блажу Јовановића… Вођа је знао због чега је дозволио да се у Загребу Бакарић обрачуна са Радом Жигићем и Душком Бркићем.
И шта је то у нашем бићу, настављам питањем, да смо га, вођу наиме, довели у Београд, из Београда га возом отпремили за Крупањ и Столице, дочекали га у ослобођеном Београду, цвећем и само цвећем га дочекивали кад се враћао с путовања, па смо му ми, и Срби и Црногорци, пре свих, организовали слетове, организовали смо му обрачуне са самима собом, писали му песме и приче, сликали га најлепшим византијским и холандским бојама, клесали га из најлепших мрамора, певали песмице о његовом јастуку с плавим и белим љубичицама… И нико вођу није боље чувао од нас самих. А чували смо га од себе издајника, од себе пете колоне, од себе оних који смо склони скретању с пута…
А тадашњи генерали, прослављени наши ратни команданти армија, корпуса, дивизија, Пеко, Коча, Милан Жежељ, Коста Нађ, Ђоко Јованић, Павле Јакшић, Вељко Ковачевић… ћутали, слушали, извршавали… велим ја. Шта би друго. А онда су, шездесетих година, кад су схватили да ни ћутање не може да траје вечно, неки нешто и приговарали. И многе је одмах однела смена с високих командних дужности и упутила их у заслужене пензије.
Да, Голи оток је био пун Срба и Црногораца. А многи смо ми и тада, и касније – ћутали, слушали, извршавали. И били доушници, дојављивачи, пријављивачи, егзекутори…
И ако се не нађе неко ко ће умети да нас преобрати, да нас изведе, излечи, да нас врати на пут реда, рада, културе и поштовања самих себе, пре свих – неће нам бити спаса.
Јер, заиста, шта је то у нашем бићу, бићу Срба и Црногораца? Ето смо и одмакли стотину година једни од других. Шта је то у нама? И докле ће то да траје?
