Како су вампири харали Савамалом
Детективски случај почетком 20. века узнемирио Београд. У помоћ био позван и др Арчибалд Рајс, који је са оснивачем Интерпола др Ришаром остао немоћан, случај решио пензионисани полицајац
Погибија једне жене 1920. године у Савамали подигла је цео ондашњи Београд на ноге. Сви су били узнемирени због мистериозног злочина, а градом који је бројао тек нешто више од 100.000 становника вести су се шириле веома брзо, поготово ако су биле лоше.
Ондашња штампа је брујала слутећи невероватне приче, варошка нагађања била су још грђа... У помоћ је позван и велики стручњак др Арчибалд Рајс, Швајцарац, криминолог и поуздани пријатељ србског народа.
Излетео кроз прозор
Прича је водила ка мистериозном убиству девојке која је становала у Босанској улици, која данас носи име Гаврила Принципа. Различите новине и њихови узнемирени извештачи помињу исти епилог - жртва је нађена у стану тако што је имала на врату рану из које је истекла сва крв. Вратна артерија била јој је пресечена, а сујеверни Савамалци нису имали дилему о починиоцу злочина: Ко би то могао други да буде, него вампир!
Истина, у то доба се веровало да је овај део града пун вампира, "заосталих" још из турског доба, па је јавност будно пратила шта ће закључити званична истрага. Полицајци су темељно истражили место погибије несрећне жене, али нису нашли ништа довољно вредно пажње, осим разбијеног прозора. Нелогичност самог догађаја допуњена је чињеницом да је прозорско окно било разбијено изнутра, а да је стакло излетело напоље.
"И ко би то могао други да почини, него вампир који је излетео из собе, пошто је жртви попио крв", питали су се узнемирени Београђани, све сигурнији да је ово нека гадна ђавоља работа. "Био је снажно напојен крвљу жртве и само је излетео кроз прозор."
Поред штампе, на овај догађај осврнуо се и Димитрије М. Кнежев, описујући га кроз књигу "Београд наше младости", али он је писао и о томе како је на поду у соби у којој је страдала жртва пронађена и мала бакарна плочица која је подсећала на дебљу жицу, налик наруквици. Међутим, на њу нико није обраћао пажњу.
Комшије су испричале полицији како су чули некакав потмуо пуцањ, али нису приметили да је из стана жртве било ко улазио или излазио, "осим ако то нису биле нечастиве силе које око смртнога човека не може да види".
Како полиција није могла наћи излаз позвала је лично др Рајса, чији углед је био неприкосновен. Чувши за тајанствени случај, др Рајс, већ при доласку у Београд позове и др Ришара, прослављеног криминолога и члана Међународног криминалистичког института из којег се касније развио Интерпол.
Али авај, ни њих двојица нису могли да реше убиство.
Тајанствена наруквица
Долазак ове двојице стручњака само је разбуктао интересовање светине, што и Кнежев потврђује, а како је свакодневно на истражно место долазило све више људи, тако је др Рајс међу окупљенима опазио и једног старог полицијског чиновника Краљевине Србије. Овај је имао свега четири разреда основне школе, али и бистру сељачку памет и огромно ратно и животно искуство.
Мудри др Рајс, уз колегијалну пажњу позове времешног полицајца у одају у којој се одиграо злочин, да види оно што га је мучило, и притом му покаже и недефинисану плочицу која је подсећала на наруквицу. И тада су се сви "вампири" "разбежали", јер је искусни ратник одмах решио мистерију.
- То није никаква наруквица, већ петарда - одговорио је стари полицајац као из топа. - Била је то минијатурна бомба, која је експлодирала у девојчиној руци и изазвала њену смрт. Ранила је у врат и експлозијом разбила прозор. Зато је и стакло излетело споља.
Старац је др Рајсу и др Ришару објаснио да су наши железничари у Првом светском рату такве справице - "петарде" користили да би спречили продор аустроугарске војске, поготово преко железничких мостова.
У стану где је живела несрећна девојка пре ње становао је неки железнички чиновник који је сачувао једну такву убиствену направу. Девојка је, претурајући по стану, пронашла "петарду". Можда је мислила да се ради о правој наруквици, па је ставила на руку и смртно страдала.
Тако је, закључује Кнежев, један стари, нешколовани србски полицајац успео да открије узрок смрти девојке у Босанској улици који нису могли да разоткрију ни познати светски ауторитети и криминолози какви су били др Рајс и др Ришар.
АБОРТУСИ
Београдска штампа је месецима током 1936. године прозивала др Панчу Стојановића, којег су назвали Панча Мучибабић, јер је била заокупљена афером тог гинеколога који је кришом вршио абортусе.
У време када су абортуси били најстроже забрањени, и по закону су спадали под дело чедоморства, др Панча је чак водио и прецизну евиденцију о својим делима, па су се новинари дуго ишчуђавали како је могуће да је полицији и суду оставио "тако прецизне податке о својим злоделима".
ВРАЧАРЕ
Криминал у Београду после Првог светског рата био је разнолик, и обично се састојао од превара. Омиљене жртве ондашње штампе биле су врачаре и гатаре којих је у граду било подоста. Међу њима Димитрије М. Кнежев у књизи "Београд наше младости" посебно издваја неку Циганку Марију Шајн, која је за своје услуге наплаћивала "велике суме новаца", а од једне познате Београђанке је измамила више од милион динара, у време када је долар вредео 50 динара.
Зоран Николић,
