У Паризу, а на сарајевским Цигланама
Када данас добро размислим зашто су БХЛ завољели у Сарајеву, а мене су прекрижили, све ми је ближа истина о мојим грешкама
Дневник Емира Кустурице писан је 1994. године. „Политика” је од нашег прослављеног уметника и колумнисте добила ексклузивно одобрење да из њега пренесе забелешке које се односе на период у ком су једна земља и једна идеологија већ доживеле слом, а он снимао филм „Андерграунд”, који је можда најпотресније сведочанство о распаду Југославије. У Дневнику се, поред белешки о познатим савременицима, налазе и записи и размишљања о новом светском поретку и распаду биполарног света
* * * *
Друго, зна човјек коме припада историја. Шта имају мали народи да се гурају на магистралне путеве. А ту се Срби непрестано гураху и позиваху на разне којештарије, Једнакост, Братство, Слобода, Правда. Леви није баш склон да се укида историја као онај Фукујама. Јер, има малих народа који служе историјској сврси. Рецимо, по Левију, Албанци су добар мали народ, а Срби нису, Албанци хоће у Нато и не питају шта то кошта. Срби нису сигурни да им је мјесто у Нату. И питају се шта то кошта. Јест да има Срба који кажу, живио сам под Титом зашто не и под Натом. Не само да нису сигурни да ли желе у Нато, Срби не престају да постављају свакојака питања. Све она стара филозофска питања: Ко смо, одакле смо, шта смо, куда ћемо. У међувремену су се ствари промијениле. Филозофска питања су замијењена са практичним: Ђе сам ја у тој причи. То је нова филозофска мисао која данас важи, а та филозофија није рођена у Ефесу. Нити у Западној Европи. Него у Сарајеву. Гледати даље у будућност несмотрено је. У најбољем случају. Планета је пуна атомских бомби, свакако нам није преостало још много. Леви и Сарајево су се управо нашли на тој теми. То је централна прича њихове љубавне романсе. Ђе сам ја у тој причи. Тај обрт је Леви схватио као филозоф. Ту је, такође трик. Е, то ти је, Емире, та ствар. Ти си се борио само за себе, а Леви се бори за друге, он је алтруиста филантроп, а ти си егоиста.
Свуда гдје су започињали ратови деведесетих Леви је стигао међу првима, и борио се за праведну ствар. Ипак, поред свих, најдражи му је био овај рат у Босни. Постао је лични пријатељ са Алијом Изетбеговићем. Он се беспријекорно уписивао на нове странице свјетске историје. Једино што се, убрзо, појавио проблем. Дош’о је једном, два пута и никада више. То је збунило људе. Питали су се да нисмо нешто згријешили. Гдје нам је наш Леви? Да није заузет свједочењем на другим бомбардовањима? Да ово није она Андрићева прича како се у Босну стиже само по казни, као онај Фон Ледерер, јунак приче „Љубав у касаби“. Ако имам право, пошто сам ипак тамо рођен, знам зашто је завладала меланхолија у Сарајеву. Њима недостаје онај мили, пријатељски поглед. Тај разбарушени интелектуалац са увијек раскопчаном дугмади на кошуљи. Они нервозни, али и зли су, одмах, кренули у харангу: „Видиш, долазио је када је требало, сада је Босна изашла из моде, кажем ти ја он намигује муштеријама са телевизије!“ Каже зао језик злом који га разумије! Наравно да овакав став није преовлађујући. Увијек је у Сарајеву било разумних људи. Без обзира на то што је рат на измаку, а зли језици називају Левија водичем интелектуалног сафарија, сарајевски угледници не могу да забораве његову допринос Босни. Без обзира на то што њега физички нема, присутан је духом. Најважније је ипак не заборавити да Леви није Босну напустио незавршеног посла. Племенити филозоф из Француске је успио да се, на крају, заједно са Међународном заједницом, избори за мултиетничку Босну. Што је и био циљ. Зато што је срцем ушао у ту ствар. Ја сам био сумњичав и зато сам овако и завршио. К’о прави биједник.
Подземље – србска пропаганда
Драган Стојановић
Једино је Ален Финкелкрот, други по значају борац за босанску ствар, постао још већи пријатељ мога родног града од Бернар-Анрија Левија. Он је три године послије почетка рата написао неповољну критику о филму „Подземље“. Јесте да није гледао филм, али то и није било тако важно. Све је то лијепо објавио „Монд“ на насловној страни. Десило се то за вријеме Канског фестивала. Било је зачуђених људи који су се питали како је могао да напише тако квалификован текст, високоуман, ако није гледао филм? Право чудо се десило када је, опирући се претходно, отишао у биоскоп и видио „Подземље“. Кажу да је пријатељима говорио:
– Зашто да гледам филм, ја знам да је то србска пропаганда!
Данима су га наговарали да из моралних побуда погледа филм за који је већ написао и објавио критику. Пристао је филозоф на тај компромис, отишао у биоскоп и видио филм. Изашао из кина и рекао новинару „Либерасиона“:
– Све сам био у праву. Могу слободно рећи да стојим иза сваке ријечи коју сам написао док нисам видио филм. Још сам више увјерен да је тај филм обична али американизована, рокенрол, србска пропаганда.
Помислио сам након тога да је можда боље било да никада није видио „Подземље“. Да се моја брука више не повлачи по штампи и да је најбоље да се све што брже заборави.
Хуманисти су се, у случају босанског рата, утркивали ко ће више допринијети да се оконча ратна драма и то је био разлог зашто нису бирали средства. Тада је уведена нова пракса, коју ја, такође, са својим скромним виђењима стварности нисам провалио. Није било важно да ли се нека ствар десила и да ли она у стварности постоји. Важно да она испуњава циљ. Ако је Финкелкрот толико жудно хрлио да помогне Босни критикујући филм који није видио, Леви је у свом филму о Сарајеву доснимавао неке дијелове у Паризу. Онда би, између двије вечере, тркнуо до периферије Париза, инсценирао сарајевски бетонски зид на Цигланама, испричао сарајевску тужну причу и вратио се на вечеру у најскупљи париски ресторан да једе шпагете са тартуфима.
БХЛ је међународна заједница
То брате, такав нам треба. Богат свједок а не нека фукара која, тамо, сере о правди и историјским разлозима – тако су, с правом, говориле Сарајлије поздрављајући појаву Левијеву и критикујући моју.
Свакако, на крају, све заврши како хаџије желе, неће бит’ како мали ’оће – фаталистички закључује анонимни Сарајлија.
На француској телевизији је изгледало као да је Леви стварно био на Цигланама. Зато и није требало ни постављати питање зашто није био у Сарајеву. Уосталом, „четници“ су град затворили, а истина је требало да оде у свијет. Било је дирљиво и ефекат је био невјероватан. Сви су вјеровали да је Леви стајао испред четничких граната и тако је до свјетских ТВ станица отишла још једна истинита прича. То је било важно. То је техника коју ја нисам успио да усавршим. Када данас добро размислим зашто су БХЛ завољели у Сарајеву, а мене су прекрижили, све ми је ближа истина о мојим грешкама. Нисам знао да реагујем на вријеме. Нисам знао да не треба бирати средства у борби против злочинаца који су повезани са руским злочинцима. Јер, овакви као што је Леви, они знају свашта пошто су то филозофи. Стара је истина да је претјерана веза Срба са Русима највећа србска кривица и да је ту Европа у опасности. Зато што Србе још зову и мали Руси. А то ако не зна Леви, знају Енглези. Они су у томе велику стручњаци. А када знају Енглези и Американци, то је онда и читава Међународна заједница. У ствари, БХЛ је међународна заједница.
Крај
Емир Кустурица
