Храбре војводе умрле у туђини
У сусрет 210. годишњици битке на Иванковцу, једне од највећих славних победа у првом србском устанку. Петар Добрњац и Миленко Стојковић се истакли у биткама против Турака, али су се замерили вожду
У уторак, 18. августа, навршиће се тачно 210 година од чувене битке на Иванковцу, једне од највећих у Првом србском устанку, у којој су се по храбрости посебно истакле војводе Браничева, Петар Добрњац и Миленко Стојковић. Ова битка водила се 18. августа 1805. године, на брду Иванковац код Ћуприје, када су се србски устаници по први пут сукобили са турском војском, која је кренула у освајање Београда, предвођена чувеним Хафиз-пашом.
Иако су били бројчано далеко надмоћнији и боље опремљени, турски војници су изгубили ову битку, па је Хафиз-паша био приморан да се повуче према Параћину.
Најзаслужнији за победу на Иванковцу, на којој је фронт био дуг чак 15, а дубок четири километра, били су ресавски војвода Стеван Синђелић (1770-1809), његов кум Петар Тодоровић Добрњац (1771-1831) из Добрња и Петров побратим Миленко Стојковић (1769-1831) из Кличевца.
Након ове битке, као признање за храброст и победу, Петар је проглашен за војводу и за бимбашу - заповедника 1.000 људи. И поред све славе и заслужених почасти, он је због сукоба са Карађорђем протеран из земље 1809. године. Наредне се вратио у Србију, на интервенцију Русије. Међутим, 1811. године поново је протеран, да би 1831. умро у Русији од последица запаљења плућа.
Из Србије је отишао и Петров млађи брат, кнез Стеван Тодоровић Добрњац, како би избегао казну јер је, са Марком Абдулом, учествовао у неуспешној Абдулиној буни против кнеза Милоша Обреновића. Отишао је у Русију код брата Петра, где је и преминуо 1835. године. Бесан због подизања Абдулине буне, кнез Милош је у Добрњу запалио сву имовину браће Петра, Стевана и Николе Добрњца. На томе се није зауставио, већ је запалио и сеоску цркву и протерао све мештане, у чије је куће уселио Србе из Ћуприје, Параћина и са Космета.
Биста Петра Добрњца у Пожаревцу
Две године након Петра Добрњца, из Србије је протеран и Миленко Стојковић, такође због сукоба са Карађорђем, јер се са њим није слагао око политичких питања. Он је по занимању био терзија (кројач), а тај занат изучио је у манастиру Нимник. Касније је постао познат по јунаштву у борбама против Турака, али и по харему, у којем су биле чак 42 жене. Харем је распустио непосредно пре одласка из земље у прогонство. У изгнанству је и умро, 1831. године, у једној варошици на Криму.
Биста Миленка Стојковића у Пожаревцу
ЛИКВИДАЦИЈА ДАХИЈА
Војвода Миленко је 1804. године, у договору србских и турских власти, предводио успешну борбу против дахија - узурпатора власти: Кучук Алије, Муле Јусуфа, Фочић Мехмед-аге и Аганлије. Борба против њих, у којој је учествовало 37 србских и турских војника, трајала је осам сати, након чега су ликвидирани, а њихове главе донете у Београд.
КУЋА ДОБРЊЧЕВИХ
Петар Добрњац у Пожаревцу је имао две куће, у дворишту у Немањиној улици, које само ограда дели од куће Мирјане Марковић, удовице некадашњег председника Србије и Југославије, Слободана Милошевића. Једна од тих кућа је срушена, а друга је обновљена и данас се у њој, познатој као Кућа Добрњчевих, налази изложбена поставка са оригиналним покућством.
Душанка Новаковић,
