Моделирање, бабуни и кексићи

18-08-2015 07:22:34 | | / vostok.rs |


Недавно је руски председник Путин дао интервју једној швајцарској медијској кући и на питање о решавању проблема са Мистралима, а везано за ту проблематику и неизбежно потпитање о контактима са Оландом; руски председник је одговорио да ће тај проблем решавати у будућим и извесно све рјеђим телефонским разговорима са Обамом.

Прилично невероватан одговор. Питање наменске индустрије једне од најмоћнијих европских држава, решаваће се кроз контакте на релацији Москва-Вашингтон. Из овог произилази да је суверенитет Француске подједнако снажан и упечатљив као суверенитет Габона и Обале Слоноваче. Чак и штене прве породице из Вашингона полаже више права и достојанства од данашњег Де Головог наследника због кога се поменути ротира у сандуку. Наиме, и штене има систем казни и награђивања. Када грицне намештај у овалном кабинету добије по гузи, а када изведе салто на травњаку Беле куће добије кексић. За Оланда нема кексића. Задњица му је већ бабунски црвена. Прва шиба која је Оландову позадину метаморфозирала у бабуновску је била Шарл Ебдо, када се само усудио да полугласно промрмља о штетности и бесперспективности санкција спрам руске федерације.

Друга шиба су Мистрали. Мистрали су иначе потпуно непотребна наруџба Француској од стране Руске Федерације, а сврха поруџбине је била јачање билатерале на релацији Москва-Париз и опипавање француског пулса према немилосрдним атлантистима. Оланд није добио кексић у смислу обештећења јер је Мистрале немогуће утрапити некоме из НАТО-а, будући да нису по стандардима алијансе. Јадни Оланд. Невољено штене. Наменска индустрија Француске је порушена као кула од карата. Ко је довољно луд да након свега наручи макар и војне подгаће или зарђале копче с гајки од Француза ? Нико, наравно.

Европа у блиској будућности остаје без наменске индустрије и везаних тржишта, а у вакуум се убацују Вашингтон и Москва, са перспективом уласка Кине и Индије у исти.

Када се у све убаци украјинска једначина са претераним бројем варијабли, ствари се још више кристалишу у смислу поједностављења приче просечном европском хомосапијенсу који ће у наредном периоду имати и те какав императив да хронологију сторије барем штурије спозна.

Европска бирократија срља у неостаљинизам. Мантрају о евроинтеграцијама, у стању су да држе монотоне и попут панктљичаре дуге реферате у Стразбургу и Бриселу, а да при томе ништа не кажу. Вокабулар им је препун фраза о транспарентности процеса, мапама путева, неопходности креирања безбројних комисија за баре средње величине и утицају комараца на фауну у јутрима без магли. Чак су им и терминолошки додијељени комесари као носиоци функција бирократске армаде, која се иначе више плаши референдума у некој од чланица, него што се Носферату плашио умивања светом водицом.

Сеире и сеире, а сами су поделили ЕУ на старе и нове, на једнаке и мање једнаке. Нове су продукт распада Варшавског уговора и та подела је омогућила Вашингтону да због некохерентности старе курве, нове ексВаршавце бесплатно и шапатом узму под своје користећи булументу оних које су саме газде терминолошки одредиле као “усефулл идиотс”. Принципом европских спојених посуда напуњених голом бирократијом су зацементиране и старе чланице, па су сви ђутуре и олако увучени у нискоинтензитетни сукоб са Русијом.

Микромодел који је представљала ексесеферјот се ипак показао корисним за атлантисте.

Ако је Србија била микромодел и одражавала мали статистички скуп који је требао да прикаже особине великог скупа тј. Руске Федерације, онда је дејтонска БиХ била микромодел свежња атрибута Европске Уније и моделирала је правац нехуманог и накнадног поступања са истом.

Данас ЕУ има високог представника. То је Џозеф Бајден. Његове активности спрам папета из ЕУ су ништа друго него прецртане активности пијаног махараџе Педија Ешдауна у проклетој авлији. Додуше Бајден је суптилнији. Биће да мање цуга.

Не можеш једном Орбану брутално одузети документа и забранити му службовање у јавном сектору, али му можеш натоварити имигранте и наранџасте квазиреволуционаре, те га скренути са јужног тока. Суптилније да, али ништа мање опасније од ешдауновске бруталности и и губитка грађанских права несрећних дејтонских субјеката.

Када је систем акције моделиран и коначно постављен на ноге, дошло је и време да се систем унапреди и примени на велики скуп. Ту на сцену ступа поменута украјинска једначина. Превасходно је лансирана у циљу осиромашења Европе, како пословно-финансијског, тако и културолошког, историјског и на крају духовног. Санкције и контрасанкције у односима са Руском Федерацијом су тек један пар опанака. Оно што је далеко опасније је вађење костура из ормара и повратак фашистичког легасија у матерницу старе курве. Упоредо са украјинским буђењем неофашизма, имплементира се паралелна стратегија са убрзаним и додатним упумпавањем имиграната на континент и распламсавање радикалне деснице и у рестлу Европе. На снази је мобилизација европских фашиста од стране Стејт Департмента. Док комесари сеире о комарцима и њиховим утицајима на фауну у јутрима без магле, дотле прекоокенски бос припрема сцену најновијег дантеовог круга. Комесари су макар забили главу у песак (они ионако нису директно бирани већ су постављени од својих Влада), док је директно изабраним првацима из земаља ЕУ иста забијена у прекоокеанско прво дупе Вашингтона, без скоријих изгледа да одатле извире, сем уколико Обама не оде на колоноскопију или се пребаци на пребранац и започне лансирање својих европских сателита.

Културолошки, историјски и духовни аспект украјинске једначине је чист производ микромодела ексесеферјота у већем обиму. Руско културно наслеђе се приказује као украјинско. Отимају се цркве, стварају нове, фризира се историја. Нација је одавно успостављена и сада се додатно утврђује на бази регионалних различитости. Језик се скрнави већ виђеним новоријеком са балканских простора. Пермутују се жртве и џелати из Другог светског рата. Кроз УН се покушава провлачити против Русије оно што се радило са србским корпусом деведестих. Знајући да је Русија стална чланица СБ са правом вета које ће несумњиво користити, можда изгледа ступидно инсистирање на резолуцијама које ће бити блокиране. Инсистирање не да није глупав посао, већ је веома опасна работа, јер ће угасити ионако импотентни УН и направити дебакл попут краха Лиге Народа. Циљ је потпуно рушење УН и самим тим и начела о неповредивости граница. Доказ за то је да су атлантисти са сателитима напрасно закрештали како није у реду да се користи вето у ситуацијама које имају јаке изгледе да проузрокују масовне злочине, па би најрадије, да у датим ситуацијама ударе вето на вето, заборављајући на Југославију, Ирак, Афганистан, Либију...Зато и нуде резолуције које нису прихватљиве. Отуда и покушаји гурања резолуција о Сребреници, те о малезијском авиону у Донбасу.

И задња паралела са ексесеферјотом је она о мировним споразумима. Ако се сетимо мировних споразума у БиХ, од Лисабонског, Кутиљеровог и Венс-Овеновог, сетићемо се да су сви пропали. Сви су у старту били конципирани против Срба. Уколико Срби и прихвате план (попут Лисабонског) ту је Алија да повуче већ претходно стављен потпис на интервенцију Цимермана. Ниједан споразум није могао проћи до Дејтонског. Исто је са минским споразумима. Американци хушкају Порошенка на непоштовање истих. Када би американци писали мировни споразум за Украјину Крим би максимално био демобилисани ентитет у саставу Украјине. Новорусија не би постојала ни у лудилу. Мировног решења нема до потпуног пораза и распада Украјине као државе. Отуда и непризнавање Новорусије од стране Русије. Ако је признају у овом моменту и у овим границама онда је готово са територијалном експанзијом Новорусије. Шта онда са Харковом, Одесом, Запорожјем, Дњепрпетровском, Маријупољем, Славјанском...Где су крајње границе. Дњепар ? Ушће Дунава ?

САД покушавају упорно блицкриговима против Новорусије, попут олује и РСК, а знају добро да је рат у Новорусији рат убитачне артиљерије, јер ваздушног рата нема и неће га бити. Знају веома добро да у таквој констелацији не добијају, али рачунају на исцрпљивање Русије и дизање руку од новоруског пројекта. САД чак фингира слабост своје војске – свако мало у појединим медијима дају компарације својих оружаних снага са руским и хвале руске ефективе. Чудно за једну земљу која у холивудским блокбастерима промовише аријевску непобедивост и чији је војни буџет већи од свих осталих заједно.

Истовремено Порошенку испоручују чак и Абрамсе, системе Џавелин и мини дронове за извиђање. Фингирају ваљда да би се руски корпус – ту убрајам и Украјинце и Русе, безбрижније и натенане међусобно поклао. И то у идућих исцрпљујућих десет година, ако може. Кад кажем безбрижније онда сматрам да је то у смислу поруке – ми Американци се нећемо мијешати (руски ефективи су моћнији од наших), а сувереној Украјини у банкроту ћемо кредитирати наоружање. Дотле ће “несуверени” Донбас бити под лупом за сваки конвој који долази из Руске Федерације.

Зато ће Новорусија на пропаст Минска 2 чврсто одреаговати све док се Украјина потпуно не распадне. Чврста реакција је игнорисање било какве понуде о преговорима и територијално гурање до максимума тамо гдје ће лојалност Новорусији бити већинска.

Владимир Чегар,

Читајте више наУкрајина и Новорусија из минута у минут