Порука Пенезићу: Волела сам те!
Рехабилитација Слободанке Стефановић, скојевке коју су стрељали партизани, вероватно крајем године. Када је Крцун добио поруку мртве девојке, заплакао је. На саслушању у тајној полицији није га помињала
Породица Слободанке Стефановић седам деценија је трагала за истином како је и зашто стрељана, а била је члан СКОЈ и партизански илегалац све до хапшења 1942. Потом је до 1944. била у Недићевом заводу за принудно преваспитавање омладине и у Смедеревској Паланци. По ослобађењу Пожаревца 1944. ухапшена је од стране Удбе. Пожаревачки партизани (њих 60) су тада писали петицију да се пусти на слободу и за кратко је и пуштена. Пресудио јој је Крцун, бивши момак који је по главу своје "другарице" послао двојицу партизана са Сремског фронта.
Према казивању Ирене Матијевић, сестричине Слободанке Стефановић, године 1994. на врата њиховог дома покуцала је Радмила Матић, професорка из Београда. И Матићева је, баш као и Слободанка, Вера Милетић, Даворјанка Пауновић Зденка, била некада "црвена девојка Пожаревца". И она је била у затвору у Забели када и Слободанка. Старој познаници из скојевских дана, Даници, (тада једино живој од фамилије Стефановић) она је пренеле поруку стрељане сестре коју јој је предала пред извођење на губилиште децембра 1944. Она и Слободанка су делиле ћелију у Пожаревцу и једна другу су обавезале да у случају да им се догоди смрт једна другој пренесу поруке фамилији.
- Радмила је тада рекла мојој мајци како јој је Слободанка у ствари оставила две усмене поруке - прича Ирена Матијевић. Једна је била за оца Василија и гласила је: "Тата, извини, био си у праву што си ме одговарао од комуниста". Друга је била адресирана за Слободана Пенезића Крцуна и имала је четири речи: "Увек сам те волела!"
Слободанка Стефановић
Приликом овог сусрета у дому Матијевића 1994. Радмила Матић је сведочила да је негде шездесетих година прошлог века успела да дође до моћног шефа српске Удбе Крцуна и да су се срели у његовој канцеларији. Како је Даници причала Радмила, Крцун је, када је чуо да је она дошла да му пренесе поруку мртве девојке, напросто занемео. Сив у лицу палио је цигарету за цигаретом слушајући исповед. На крају га је Радмила питала: "Зашто сте наредили стрељање?"
- Погрешно су ме информисали - одговорио је он. Грунуле су му сузе и хитро је отворио врата свог кабинета да "гласник" што пре изађе. Када је Радмила већ напустила собу, викнуо је за њом да поново дође, да му прича...
А онда се фебруара 2013. у једним новинама огласио наш велики режисер Пуриша Ђорђевић, који је јавно потврдио да је филм "Јутро" правио по судбини младе скојевке из Пожаревца. Пуриша и Слободанка били су у истој Недићевој установи за преваспитавање омладине 1943. и филмаџија је ту покупио предложак за своје остварење.
- Одмах смо ступили у контакт са Пуришом и он је усмено потврдио оно што је причао у новинама - наставља Ирена. Пошто сам схватила да би режисер могао да ми буде сведок на процесу рехабилитације тетке, молила сам га да нам да оверену изјаву код адвоката како бисмо са њом могли да кренемо у поступак. Заиста, он се одазвао, дао је изјаву али у њој је потврдио само да је знао Слободанку.
Сестричина Слободанке Ирена Матијевић даље наводи да је била разочарана оним што јој је Ђорђевић доставио, али је наставила да трага за теткином судбином. Кључне доказе да је скојевка убијена невина нашла је у архивама Удбе и у Архиву града Београда. На списку Државне комисије Србије за тајне гробнице Слободанкино име налази се на списку 1 фасцикле 22. У Архиву града записник са њеног ислеђивања у тајној полицији Ирена је пронашла под редним бројем 218.
Тих 29 страница записника са ислеђивања Слободанке Стефановић (у које су "Новости" имале увид) из ове перспективе изгледају дечије наивно. Слободанка је "признала" да је била у читалачком скојевском кругу који је проучавао "издања Нолита". Признала је да је у Београду сретала Рифата Бурџевића, браћу Барух, Дражу и Мому Марковића, Маријану Грегоран, Владимира Дедијера... и да је крчмила књиге по њиховој заповеди... Учествовала је у демонстрацијама 27. марта, а у априлу пошто ју је отац "за уши" вратио у Пожаревац, радила је са Вером Милетић (мајком Мире Марковић) на освешћивању сеоских жена о класној борби.
Мома Марковић (отац Мире Марковић) био јој је надређен и непосредно пред хапшење упозорио ју је да је организација проваљена и да обавести своје "јавке". Слободанка је ухапшена после ове провале и признала је полицији са ким се сусретала. У њеном признавању нема ни слова о Слободану Пенезићу Крцуну, у комунистичкој хијерархији највише рангираном функционеру кога је познавала.
- Моја тетка је стрељана јер су другови посумњали да је "пуштена" на слободу 1944. по налогу српске тајне полиције - завршава Ирена Матијевић. У ствари, деда Василије је извукао из установе у Смедеревској Паланци на своју реч јер је познавао управника Поповића.
У јуну и јулу ове године била су заказана два рочишта за рехабилитацију Слободанке Стефановић, али се представници државе нису појавили. Како су у суду објаснили Ирени Матијевић, "то је добар знак", који говори да држава није заинтересована да и даље Слободанку води као државног непријатеља. Рекли су јој да ће ова жена бити рехабилитована на првом наредном претресу у децембру.
БОРИВОЈЕ ОСТАО КРАЉЕВ
ИСТИНУ о судбини ујака, краљевог пилота Боривоја Стефановића, Ирена Матијевић сазнала је из књиге "Небеска одисеја" ваздухопловног историчара Александра Кола. Он је, трагајући за судбином посаде југословенског "либератора 21", који је бомбардовао Аугзбург децембра 1943, а није се вратио у базу, пронашао да је Боривоје са другим члановима посаде пао изнад Доломита погођен претходно флаком са земље. Боривоје је страдао на своју славу Светог Николу и после рата одликован је америчким орденом. Нажалост, југословенски "либератор" је срушен на тешко приступачном терену Алпа на локацији где су пала још три оваква бомбардера америчке 15 ваздухопловне армије. Према изворима Александра Кола, професор Ђорђо Пјетробон из Тревиза (такође заљубљеник у ваздухопловство) потврдио је да је нашао остатке Југословена у планини. Породица сада нема начина да оде тамо.
ПУРИША О КРЦУНУ
У СВОЈОЈ изјави о околностима смрти Слободанке Стефановић из 2014. Пуриша Ђорђевић је овако објаснио догађај који је био један од мотива његовог филма "Јутро":
"О Слободанки Стефановић сам чуо од другова који су са мном били у логору. Наиме, да је била љубавница или другарица Слободана Пенезића уочи рата. Пошто Слободанка није побегла из логора или није стрељана самим тим, за начела комунистичке партије такав став сматран је издајом. Највиши или боље рећи високи руководиоци компартије одликовали су се тим што су морали да се стално доказују. Вероватно је тај доказ дао и Пенезић, пошто је као министар полиције могао да одлучи о животу и смрти".
Драган Вујичић,
