Нушићева цигарета за инат лекарима

26-08-2015 12:57:40 | | / vostok.rs |

Како је изгледало последње обраћање новинарима Бранислава Нушића: Дочекао је "незване госте" у болесничкој постељи и испричао им којешта "у поверењу", али да то "никако не објављују"


У околини Народног позоришта и сада тумара дух ситног, времешног мудраца, док из сале театра одзвањају аплаузи после "Госпође министарке" и других представа које је његово перо записало, "крадући" од живота слике нашег сликовитог карактера. Пажљиви посматрачи који умеју да уроне у градску прошлост чак тврде како понекад чују тихе ударе старчевог штапа по покислом плочнику, док смерно пролазницима подиже шешир у знак поштовања.

Бранислав Нушић, човек које на овај свет дошао као Алкибијад Нуша, велики србски писац цинцарског порекла, непревазиђени патриота и уметник, оставио је дело којим се бесмртно исмева нашим манама, терајући нас да се опаметимо. Како време тече, тако Нушић остаје недодирљив и актуелан, можда и зато што се генерације смењују, а наше мане остају вечне. Као и "Народни посланици", "Сумњива лица", "Госпође министарке" или "Ожалошћене породице"...

Ово је прича о последњим данима овог великана, и његовом обраћању новинарима. Листајући архиве београдских дневних листова оног доба, јасно добијамо увид да је интерес јавности за здравље писца био огроман.

"Готово за час"

Оболели писац је у јесен 1937. године оперисан у Санаторијуму "Врачар", а ондашња јавност била је веома заинтересована за његов опоравак.

Дабоме, то је мобилисало и целу булументу новинара, па су бројни престонички упосленици "седме силе" на све начине покушали да се приближе Нушићевој болесничкој постељи. На крају су у томе и успели.

Први утисак који новинари преносе јесте да је писац, без обзира на тежину операције био ведар и расположен.

- Дакле, ипак новинари! - узвикнуо је господин Нушић када смо наишли, објашњава један од ондашњих журналиста. - Е, сад, шта је ту је.

Новинари су се правдали речима како ће "за час бити готово", а писац одговара у свом стилу.

- За час!? Знам ја то! Тако су ми и лекари казали, па види шта се направило. Дакле, шта бисте хтели да знате?

Шта су друго могли да га упитају, него оно због чега су и дошли, а то је како је прошла операција.

- Маните. То је била превара. Права, правцата превара. Лекари су ме салетели: "Господине Нушићу, дођите у санаторијум, видећете, биће то право уживање, осећаћете се боље него код своје куће..." Тако су ми они говорили, а ја сам их послушао. Дошао сам овамо. Испрва је све било лепо и красно. Добио сам лепу постељу, сунчану собу, а, да вам кажем у поверењу, и једна лепа сестра се нашла ту око постеље. Све би се свакако лепо свршило да наједном не дођоше и рекоше: Идемо у операциону салу!

Вешти наратор наставио је своје приповедање радозналим новинарима.

- Какву салу? Мени је добро и овде! - настављао је Нушић. - А они кажу како је "тамо много светлије, а и лепши је изглед" па се ја преварим и пођем. Уведоше ме, положише на операциони сто и почеше да ми везују руке. Кад упитах шта је то, одговорише да се не бих чешао. Добро, а што ми везујете ноге, ваљда се нећу чешати ногама? А они ћуте као рибе. И тада, покрише ми главу платном, зазвечаше инструменти и у мене се зари нож.

Девојка, па момак

ПУБЛИКА је с нестрпљењем слушала пишчево виђење захвата који је он препричавао као анегдоту, па су чули и како је све протекло: "Један урлик, два урлика, неколико сочних псовки у себи, и све је било готово. Ето, тако је прошла та превара".

Питали су га за резултат, а он је одговорио савршено у свом стилу.

- Тја, рекао бих вам, али из породичних разлога не бих хтео да се рашчује. Од девојке постао сам сад мушкарац. Ето то је. Само, немојте објављивати. Породични разлози, знате.

Иако тешко болестан, Нушић је приморао новинаре да се од срца осмехну. Како је разговор био готов, на реду је било фотографисање, а писац тада намерно пали цигарету.

- Молим вас, сликајте ме са цигаретом. Да се бар некако осветим докторима. Пући ће од муке када ме виде да пушим...

Нушић је напустио свој Београд и Србију недуго затим. Када су се спустили јануарски снегови већ наредне, 1938. године, и он је отишао са овог света. Остале су забележене ове духовите изјаве пред новинарима, којима је крепио свој неусахли дух.

У знак поштовања и велике туге, здање Народног позоришта у Београду било је обавијено црним платном.


ТЕЖАК ЖИВОТ

Писац чија дела су генерацијама изазивала осмех на лице публике није имао нимало лак живот. Син јединац му је погинуо као војник у Првом светском рату, а самог Нушића није "прескочила" робија, јер је грдно насекирао краља Милана Обреновића објављивањем песме "Два раба", због које је провео две године у затвору.

Писац је био посвећен позоришту, па је његов траг остао неизбрисив у Народном позоришту у Београду, али и у Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

СПОМЕНИК ВЕЛИКАНУ

На Тргу Републике, уз само Народно позориште, данас стоји велика скулптура посвећена Браниславу Нушићу. Заиста, приказан је онако како је изгледао у доба када је стварао своја дела, шармантни бард са шеширом и штапом.

За ово место везана је једна типично београдска иронија. Наиме, у доба када је требало да буде постављен Споменик Незнаном јунаку, управо је Нушић сугерисао да монумент буде овде, у центру града, а не као што је то хтео краљ Александар Карађорђевић, на Авали.

После жестоке полемике у јавности, краљева је "била последња" и Мештровићево дело је изграђено од 1934. до 1938. године на врху најближе београдске планине.

На месту које је писац предлагао као последње коначиште непознатом хероју из Првог светског рата, данас је споменик посвећен управо њему - Браниславу Нушићу.