Налазите се на страници > Почетна
> Магазин > Култура > AKO СЕ УЗДИГНЕ ХОЛМИЈА УЗДИЋИ ЋЕ СЕ И ''ХОЛМИЈА"
AKO СЕ УЗДИГНЕ ХОЛМИЈА УЗДИЋИ ЋЕ СЕ И ''ХОЛМИЈА"
Разговор Горана Киковића, главног и одговорног уредника ''Гласа Холмије'' са Миодрагом Мишком Милошевићем, предсједником Управног одбора издавачке куће '' Холмија '' из Подгорице.
Горан Киковић и Миодраг-Мишко Милошевић у разговору
Миодраг Мишко Милошевић, рођен је 1948. године у Матешеву у Васојевићима. За себе каже да је успјешан онај човјек који је успио да роди дијете или да има дијете, направи кућу и напише књигу. Све остало је проистекло из тога. Доста за један живот. Онога мањег било је и превише. Радо се одазвао да говори за ''Глас Холмије'' и да нас упозна нешто више о издавачкој кући ''Холмија'' из Подгорице, држећи се гесла: ''Ако се уздигне Холмија уздићиће се и '' Холмија ''.
КИКОВИЋ: Како ради и дјелује Издавачка кућа ''Холмија'' у Подгорици? Шта су Ваши циљеви и задаци?
МИЛОШЕВИЋ: Издавачка кућа ''Холмија'' настала је прије двије године као невладино удружење писаца и љубитеља писане ријечи, превасходно са простора Васојевића, мада је, као што је нормално и паметно, отворено за све добронамјерне, талентоване и креативне ствараоце из других области умјетности, науке и културе. На жалост, и поред апела петорице оснивача (протојереј Милун Фемић, Драган Дујовић, Зоран Лакушић, Дарко Јововић и Миодраг-Мишко Милошевић ) нико нам се још није придружио. Наравно, неколико дарежљивих појединаца, који су помогли штампање наших књига, ми држимо као нераздвојни дио наше куће.
Шта су наши циљеви? Најлакше би било одговорити:да штампамо добре књиге. Али како објавити добру књигу у вријеме општег расула и незаинтересованости? Рукописи значајних и добрих књига чаме годинама, јер нити ''Холмија'' нити аутори имају средстава за њихово штампање. Немогуће је ентузијазмом надокнадити немаштину. Ако томе додамо наше злурадости, сваковрсне подјеле, зависти и пизме, ситничавост и глупу уображеност, често се чини да су сваки напор и прегалаштво унапријед осуђени на неуспјех.
И поред свих тешкоћа успјели смо да за ове двије године објавимо више од 15 наслова, од којих посебно издвајам романе једног од најбољих и најпродуктивнијих писаца за дјецу у Црној Гори протојереја Милуна Фемића (''Нес'' I и II-друго издање, ''Украдена маца'' - на енглеском језику, ''Лептир који говори''), поезију за дјецу Мирослава Милошевића, књиге поезије и изрека Николе Станишића, књиге поезије Хасана Шабовића и Ружице Цико. Посебно издвајамао књигу поезије ''Војник Бога свог'' Слободана Чуровића, која је сва посвећена Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију. Прошле године штампали смо књигу са којом се нарочито поносимо, а то је репринт издање књиге Батрића Маријановића из 1936. године ''Васојевићки главари''.
Ове године штампали смо посебну књигу свједочанстава о страдању нашег народа у ратном и поратном периоду ''Трагови злочина'' Чедомира Радусиновића. На нашу велику жалост, број књига које су спремне за штампу (неке броје године) увелико превазилази број штампаних и објављених књига.
КИКОВИЋ: На који начин ваша Издавачка кућа сарађује са завичајем и да ли помаже завичај из којег потиче ?
МИЛОШЕВИЋ: Ми из завичаја никуда нијесмо отишли. Ми смо дио њега и све што радимо нераскидиво је везано за наше поријекло и рождество. Друго је питање шта завичај чини за нас, или боље: колико нам помаже, а колико одмаже.
Ево неколико примјера. Након штампања доиста значајне књиге Батрића Маријановића '' Васојевићки главари'' нико се из ''завичаја'' није сјетио ни да организује промоцију, вече, или што год било поводом изласка из штампе ове књиге. Број продатих примјерака је невјероватно мали, осим оних које смо ми поклонили, чак ни библиотеке у Беранама и Андријевици нијесу нам се обратиле да им пошаљемо одређени број бесплатних примјерака, што би ми са задовољством урадили.
Наша иницијатива да се на Љубану, Комовима, осим споменика Ратку Делетићу, поставе спомен плоче и другим знаменитим ствараоцима из Васојевића, а доиста их имамо, наишла је на опште ћутање, неразумијевање, слијегање раменима, или, боље рећи, увлачење празних глава у нејака рамена.
КИКОВИЋ: Који су планови за будуће дјеловање ваше Издавачке куће ?
МИЛОШЕВИЋ: План нам је да постанемо највећа издавачка кућа на Балкану, а то ће се десити када Васојевићи поново постану највеће србско племе. Ако Васојевићи успију да врате стару славу, прегалаштво и слогу, лако ћемо ми уздићи ''Холмију''. Ако се уздигне Холмија уздићи ће се и ''Холмија''. Ово што ћу сада рећи уједно је и дио одговора на предходно питање. Наиме, прије неколико година дошли смо у посјед књиге, ''Насљедно-обичајно право у Црној Гори'', обављене у Београду 1925.вгодине, знаменитог Васојевића Божидара С. Томовића, једног од најугледнијих правника које је имала Црна Гора, судије Великог суда у Подгорици прије Другог свјетског рата, покретача и главног и одговорног уредника правног зборника који је излазио у Подгорици од 1933-1941 године. Божина С. Томовић је 1941. године поднио оставку на судску функцију окупационом гувернеру Пирцију Биролију и повукао се у самотни и тегобни живот на Матешеву до ослобођења, да би на Божић 1945. године био стријељан без суда и осуде, на правди бога. Књига Божидара С. Томовића ''Насљедно-обичајно право у Црној Гори'' је прва књига која је написана у Црној Гори, а бави се правном категоријом насљеђивања. Она је значајна и по томе што се бави судском праксом наслоњеном на обичаје из којих је проистекло и законодавство из те области.
Надамо се да ћемо уз божју помоћ и помоћ добрих људи, након година мукотрпног прикупљања средстава, коначно штампати и ову књигу. Наравно, ту су, поред поменутих рукописа још много најава нових књига. У припреми је књига о страдању народа андријевачког среза у Другом свјетском рату, књига Милуна Фемића ''Срећко и његови несташлуци'' и друге и другачије, док буде снаге и прегалаштва. Још једном позивамо ауторе са простора Васојевића да сарађују са нама. Зашто би објављивали код других кућа кад имају своју, са истим нивоом опреме, пуно повољнијим условима, а ми не радимо да зарадимо. Радићемо и даље на валоризацији културног и историјског насљеђа Васојевића и штампати све више нових књига.
КИКОВИЋ: : Које су Ваше поруке читаоцима ''Глас Холмије''?
МИЛОШЕВИЋ: Не знам колико сам ја позван да шаљем поруке било коме, а камоли читаоцима ''Гласа Холмије'', који су сви изреда паметнији од мене. Рећи ћу Вам једну анегдоту. Када је неки турски ага, или бег, свеједно, гусињски питао игумана Мојсију Зечевића: ''Бога ти, калуђере, како ти подносиш ону мушку муку'', игуман му је одговорио: ''Право да ти кажем, Турчине, тежи ми је он него сви ви Турци, колико вас има''. Паметноме доста. И још да кажем, враћање изворним вриједностима, а то су: племенска слога, братственичка повезаност, љубав, осјећај за породицу и породичну припадност, једну издвојеност која је красила наше племе по госпоству, јакости, отпорности спрам туђина, и изнад свега доминантној свијести ко смо и од кога смо, треба да буду оријентири наше будућности. Све остало је прах и пепео. Нека други раде што раде - ми смо најпречи једни другима. Да је среће, нама би било свеједно у којој и каквој држави живимо. Требало би да се наше зна. Али, на жалост, жестоко су нас расточили, раселили и начели. Издијелили и посвађали. Зато, ако икоме ишта значе моје ријечи, кажем: Нико никада Васојевићима ништа није дао што они сами нијесу освојили и узели. Како тада тако и сада. Ми смо све сами стекли у много тежим околностима него што су данашње. Зашто то лако и лакомислено предајемо горим од нас? Једино ако смо ми постали гори од њих.
КИКОВИЋ: Какво је Ваше мишљење о нашем часопису ''Глас Холмије''?
МИЛОШЕВИЋ: Треба да има мање фотографија главног уредника, остало је сасвим у реду. Мислим да је овакав часопис био неопходан Васојевићима и све похвале прегаоцима на храбрости и елану. Није данас лако штампати ишта, а камоли часопис који редовно излази. И да је гори био би добар. А биће све бољи како буду бољи његови читаоци.
