Oткривен споменик Милу Кењићу

14-10-2013 10:49:17 | | Горан Киковић/ mojenovosti.com |

Jуче је у Шекулару код Берана откривен споменик Шекуларско-требачком батаљону,командирима и команданту Милу Кењићу.У оквиру ''Дана сјећања на српске јунаке и добровољце''.Споменик је открио историчар Горан Киковић.

На скупу су поред мјештана присуствовали и предсњтавници Удружења ратних добровољаца из Војвода Степе на челу са Бранком Савићем.
Говор Горана Киковића на откривању споменика
Шекуларско-трепачком батаљону и Милу Кењићу
у Шекулару, 13.10.2013.
Драга браћо Шекуларци, поштовани побратими из Војвода Степе! Драги потомци и поштоваоци!
Teк када сам са мојим колегом Благојем Шарићем писао књигу о Милу Кењићу и славном Шекуларско-трепачком батаљону видио сам на какав херојски начин су се наши преци борили и како се тешко и мукотрпно долазило до слободе.
Шекуларско-трепачки батаљон налазио се стално на граници ка Турској све до Балканских ратова и како рече Марко Обрадовић над одром Мила Кењића, ''...а као сусјед крволочним Руговцима и Рожајцима, може се рећи да никада није био на миру, већ стално на опрезу и у приправности''. Често су Шекуларци имали размирице и крваве обрачуне са од Турака подржаваним Руговцима око богатих пашњака и ливад на Мокри и Шекуларској ријеци. Поготово су они често и жестоко упадали на шекуларску територију, палили имовину, пљачкали, убијали немоћне, плијенили оно што је било највриједније за опстанак народа - стоку. Мило Кењић је био командант славног Шекуларско-трепачког батаљона, наставља традиције Шекуларског батаљона, из времена када је његов први командант био чувени јунак Радојко Булић-Дашић. Тада је батаљон имао пет чет (или стотин), три из Шекулара и по једну из Роваца и Калудре. Батаљон је основан 1856. године.
Значајна је улога Мила Кењића у постизању вјековног циља - ослобођења и уједињења србскога народа. Као официр и командант једног храброг батаљона бивше црногорске војске имао је видног и истакнутог удјела у ратовима за ослобођење и уједињење србског народа - Првог балканског рата против Турске 1912. године, Другог балканског рата против Бугарске 1913. године и Првог свјетског рата од 1914. па до краја јануара 1916. године. У свим овим ратовима за слободу србског народа може се рећи да није било ни једне веће и крвавије борбе, коју је водила мала црногорска војска, а да Мило Кењић са својим батаљоном није учествовао у њима и из тих борби увијек излазио са поносом и чашћу, о чему се најљепше говорило, па су истицани за примјер другима: и он као командант, и његов батаљон као борбена јединица.
Мило Кењић је из оне генерације наших предака која се с првом поносила што јој је било пало у дио да испуни аманет србскога народа, о којем су сањале многе генерације од Косова на овамо. Његова генерација је осветила Косово, раскинула ропске ланце турске и германско-мађарске окупације, који су стезали србски народ читавих пет стотина година. Ова генерација је ослободила и ујединила србски народ и друге jужнословенске народе у лијепу и пространу Отаџбину, какву србски народ није имао још од Немањић.
За такво херојство и пожртвовање Мило Кењић је обасипан похвалама од својих претпостављених официра и предлаган за највиша одликовања. Његов тадашњи командант, сердар Јанко Вукотић, за херојско држање у тешким ратним окршајима више пута га је усмено и писмено називао ''другим Обилићем''. Није чудо што је Мило био такав, јер потиче из великог србског Шекуларског племена, које је изњедрило јунаке као што су били војвода Петар Шекуларац и његови потомци - војвода Дȁша, Комнен Барјактар, Вук Љевак и други.
Мило Кењић је рођен у честитом и патријахалном дому Станоја Кењића. Бог га је створио, а природа обдарила, па је по физиономији био прави љепотан, ''да га се'', како је о њему говорио Марко Б. Обрадовић, ''човјек није могао нагледати'', а по души благе и умиљате нарави, предусретљив и друштвен. Међутим, у вријеме борби и сурових ратних догађаја, он је по храбрости био ненадмашан и неустрашив херој, и лично и као старјешина. Као командант батаљона, млад поручник и капетан, никада није ни за тренутак помислио да неће моћи да изврши и најтеже задатке, које је често добијао. Са својим батаљоном извршавао је тако и оне задатке које други батаљони нијесу могли, или нијесу хтјели, због њихове тежине или опасности. Свој батаљон је водио кроз тешке ратне окршаје, неустрашиво, служећи својим потчињеним увијек за примјер, чувајући своје људе онако како се отац односи према својој дјеци. Због оваквих његових особина и држања , војници су га вољели више и од себе самих и вазда су били спремни да се жртвују за њега, поносећи се њиме, као то што чине добра дјеца према свом родитељу.
Као и све раније генерације, дјеца су васпитавана у ратничком духу, напајана звуцима гусала, уз које су пјеване бројне родољубиве, националне и јуначке пјесме: о Милошу, Лазару, Југовићима, о војводи Петру Шекуларцу, Дȁши, Вуку Љеваку, Комнену Барјактару, о хајдуцима и другим јунацима овога краја.
Сукоби су бивали жешћи и крвавији послије доласка на власт Младо-Турака 1908. године. За вријеме Беранско-мојковачке буне отпочеле су борбе око Пољ Колашинских, Мојковца и у Беранској нахији и када су муслиманске нерегуларне јединице, подржане мјесним турским гарнизонима, удариле прије почетка Првог балканског рата и огњем и мачем попалиле сва србска села у турској граници око Пољ, Мојковца и у Беранској нахији и немилосрдно убијале, клале онамошњу српску нејач, имовину уништавале и пљачкале, и уз муслимане из Берана и Рожаја, потпомогнуте злим Руговцима, подржани редовном турском војском, ударили десном обалом Лима на села Доњу Ржаницу, Загорје, Дапсиће и Полицу, Мило Кењић није могао као Србин да остане равнодушан, већ је на своју руку са својим батаљоном прискочио у помоћ својој браћи у невољи.
Радомир Вешовић је, по наређењу министра војног Јанка Вукотића, почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. У Штаб Горњовасојевићке бригаде тајно су допремљена два далекометна топа са ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.
Шекуларско-трепачки батаљон је узео огромни удео у изградњи путева и мостова за допрему ратног материјала.
Први пут топови са Сјекирице су дејствовали када је турска војска надирала према Шекулару преко Барица. Ови топови су дејствовали у борби против Турака и приликом ослобађања Плава и Гусиња и висова на Чакору. Својим разорним дејством у Првом балканском рату били су ударна снага Горњовасојевићке бригаде.
Црна Гора је прва од савезнка објавила рат Турској 8. октобра 1912. године. Мило Кењић са својим батаљоном у саставу Горњовасојевићке бригаде већ води крваве борбе по планинама Мокри, Ваганици, Чакору, око Плава и Гусиња, а по ослобођењу ових мјеста и Беранске нахије његова бригада врши покрет преко Богићевице ка Дечанима.
Мило Кењић, извршавајући наредбу Више команде, иде најтежим и најопаснијим правцем низ Ругову, где се сукобљава са добро наоружаним и организованим Арнаутима. Руговци су потпуно разбијени, било је доста убијених и заробљених. Шекуларско-трепачки батаљон први улази у Пећ, где су им у Пећкој патријар-шији Срби и свештенство приредили величанствен дочек. Не часећи ни тренутка Кењић иде према Дечанима и ту се спаја са својом бригадом и усиљеним маршем, под непрекидном жестоком борбом, напредује према Ђаковици, где се сусреће са србском војском. Уз огромно одушевљење и изливе радости сусреле су се двије братске српске војске, којима је то био први сусрет на ослобођеној територији у петовјековном ропству.
Упркос бројним тешкоћама и проблемима Мило Кењић остаје са својим Шекуларско-трепачким батаљоном у Ђаковици, успоставља српску власт и одржава ред и мир. На фронту према Скадру и његовом спором освајању Вешовић је укључио и дио бораца из Шекуларско-трепачког батаљона.
У Другом балканском рату, који се водио између Србије и Бугарске око Вардарске Македоније (Јужне Србије), учествовала је без икаквих територијалних претензија и краљевина Црна Гора.
Србија и Црна Гора од 1914-1918. водиле су праведан рат тј. одбрамбени и ослободилачки, бранећи слободу и независност од Аустро-Угарске. И у овом крвавом и до тада незапамћеном рату свјетских размјера видно учешће имао је и Мило Кењић, командујући комбинованим батаљоном у саставу Црногорско-дечанске дивизије борећи се на Брегалници, Трески и другим мјестима на Србско-бугарској граници. По окончању овог рата остао је Мило Кењић на служби у штабу Шесте дивизије, у Ђаковици, као помоћник шефа штаба дивизије. На овом положају затекао га је Први свјетски рат.
Шеснаести аустроугарски корпус је 28. августа 1914. прешао Дрину код Горажда и разбио Црногорско-санџачки одред код Чајнича и Метаљке, натјерао га на повлачење ка Шаховићима (данашње Томашево), наставио преко Пљеваља ка Пријепољу у намјери да одвоји црногорску војску од српске војске и тиме угрози лијеви бок и позадину српске војске, која је била скоро сва ангажована у Церској бици и у борбама на Дрини код Вишеграда, Бајине Баште и другим мјестима. Црногорска Врховна команда, да би осујетила непријатеља, формира Санџачку дивизију, ангажујући потребне снаге из свих осталих одреда црногорске војске. И овом приликом Мило Кењић је добио наређење да са Шекуларско-трепачким батаљоном, који је био у саставу Старосрбијанског одреда, према Албанији пође у сусрет 16-ом аустроугарском корпусу, са циљем да му онемогући даље напредовање. Шекуларско-трепачки батаљон добије задатак да буде претходница у наступању према Пљевљима, Метаљци, Чајничу и Горажду. У тешким и огорченим борбама – извршили су задатак. Санџачка дивизија не само да је зауставила напредовање знатно јачег и опремљенијег непријатеља, него га је натјерала на повлачење преко Дрине.
За вријеме друге аустроугарске офанзиве против Србије, у октобру, батаљон Мила Кењића улази у састав Дечанске бригаде, борећи се наспрам Вишеграда код Суве горе, Врановине, Паштан брда, Варде и злогласне Вихре, коју млади црногорски регрути залише крвљу у новембру 1914. године, у борби против вишеструко надмоћнијег непријатеља. Шекуларско-трепачки батаљон сузбија непријатеља на Паштан брду, на десном крилу бригаде, а када је била присиљена на повлачење ка Рудом и Увцу овај батаљон штити њено повлачење. Србска војска односи херојску победу на вододјелници Колубаре и Западне Мораве (чувена Колубарска битка 1914.), на гребену Сувобора и Маљена, пробивши фронт аустроугарске 6-те армије, која се нагло повлачи према Сави и Дрини бјежећи пред србским армијама. Тада је Дечанска бригада гонила непријатеља, у чему је Милов батаљон предњачио, јурећи као на крилима преко Рудог, Соколовића, Паштан брда и Суве горе у правцу Вишеграда, како би га омео у пребацивању преко Дрине код Вишеграда.
Аустроугарска, Њемачка и Бугарска почетком октобра 1915. су предузеле опсежну офанзиву са циљем да потпуно униште Србију. Невјерни Бугари су, по ко зна који пут, зарили србском народу нож у леђа и тиме пресјекли пут србској војсци код Скопља онемогућивши јој излаз Вардаром и везу са савезницима. Црногорско-санџачка војска је формирала одред из свог састава под називом ''Косовски одред'', који је упућен да се бори против Бугара. У састав овог одреда ушао је и Шекуларско-трепачки батаљон. Међутим, сплетом околности батаљон је скренуо од Пријепоља према Вишеграду у сусрет 62-ој аустроугарској дивизији, која је већ била прешла Дрину код Вишеграда и тиме угрозила лијеви бок и позадину српске војске, која се огорчено борила да отвори пут долином Вардара према Солуну. Правац Вишеград-Прибој-Нова Варош-Сјеница-Нови Пазар постао је судбоносан за српску војску, за који Врховна команда у наређењу команданту Санџачке војске каже: ''Ако успијете да га обезбиједите, одужили сте се Српству, иначе србска војска доћи ће у безизлазан положај“.
Краљ Александар Први Карађорђевић одао је признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима и том приликом рекао: ''Војводо, Ви сте се више неголи одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сјећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и србскога народа. Захваљујући само великом осјећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо увјерење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вјековни браниоци''.
Шекуларско-трепачки батаљон и Мило Кењић учествују, као што се види, у борби за ослобођење србског народа против свих завојевача - Турака, Бугара, Аустроугарске и фашистичке Њемачке. Свака стопа земље овог храброг племена презаливена је крвљу, на сваком кораку могу се видјети гробови и мрамори.
На жалост, таквом човјеку и јунаку завичај и Васојевићи се до данас нису достојно одужили каквим трајним обиљежјем. Зато смо ми из Удружења и донијели одлуку да подигнемо споменик батаљону, командирима и команданту и да га на овај свети дан и откријемо.

Скуп је у име домаћина поздравио Влајко Лабудовић,док су скуп поздравили Вујадин Пантовић у име секције Удружења за Доњу Ржаницу и Бранко Савић у име Удружења из Војвода Степе.
У културном дијелу програма учествовали су:
етно група ''Ђурђеви ступови,гуслар Слободан Фемић,пјесници Давид Лалић и Милан Мане Цимбаљевић.