О једнакости србскога језика

14-09-2015 10:15:36 | | / vostok.rs |

Преименовање Вуковог србског језика није довело до настанка нових језика, него само до настанка различитих имена за србски језик


Пише Др Милош Ковачевић

У науци о језику издвајају се само три битна критеријума за одређење идентитета једнога језика. То су: 1) генетски критеријум, који се пита о томе из чега је настао језик, то јест која му је основица, 2) структурни критеријум, који говори каква је граматичка структура језика, и 3) комуникативни критеријум, који говори о томе колико је дати језик разумљив говорницима другога језика.

Кад та три критеријума применимо на српски језик, закључујемо да је то заправо језик који је Вук на основу источнохерцеговачког новоштокавског дијалекта стандардизовао и кодификовао за све оне који њим говоре, а звао их Србима трију закона: Србима „закона грчкога“, Србима „закона римскога“ и Србима „закона мухамеданскога“. Вук је и сматрао и доказао, а што је прихватила и сва „учена Европа“ његовога времена, да су сви Срби штокавци, али истовремено и да су сви штокавци (тада били) Срби. Међутим, ни у Вуково доба као ни данас сви Вукови Срби нису хтели да се зову Србима. У готово двестогодишњем ходу српског језика (од Вука до данас) делови штокавске језичке заједнице прогласили су се посебним народима. Два дела на основу верских критеријума: Хрвати и Муслимани, с тим да ови последњи себи сада наденуше име Бошњаци. Трећи део, иако верски подударан са Србима, такође се прогласи посебним народом – Црногорцима. И што је најинтересантније, сви српском Вуков(ск)ом језику укинуше српско име и преименоваше га у тзв. хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик.

Ниједан од тих из Вуковог српског језика изведених „језика“, међутим, није различит од српског језика: они са српским деле исту и основицу, и граматичку структуру (нпр. исти број падежа, исти број глаголских облика и сл.), тако да чине један лингвистички исти језик. То констатују и лингвисти који „заступају“ те језике. Тако познати хрватски лингвиста Иво Прањковић наглашава да су „на стандардолошкој разини, хрватски, српски, босански, па и црногорски језик различити варијетети, али истога језика. Дакле, на чисто лингвистичкој разини, односно на генетској разини, на типолошкој разини, ради се о једноме језику, и то треба коначно јасно рећи.

"Ако се нетко с тим не слаже, нека изложи аргументе“. Алија Исаковић, један од твораца тзв. босанског језика, констатује да „између босанског, хрватског и српског језика нема суштинске разлике“, док црногорски лингвиста Игор Лакић, осветљавајући место „црногорског“ у систему новонасталих „језика“, каже: „Имајући на уму разматрање о језичком идентитету, закључујемо да се новонастали стандардни језици разликују само у симболичком, вриједносном смислу, док структурално и генетски они припадају једном језичком систему“. Остаје онда питање како то могу постојати „четири језика“ који су по лингвистичким идентитетским критеријумима један те исти језик?

Колико су ти језици који су настали преименовањем Вуковог српског језика заиста посебни, можда најбоље показују два примера. Први је пример Фатиме Пелесић-Муминовић, која је, како каже бошњачки лингвиста Митхад Риђановић, Бошњаке „обрукала у сусједној држави“, јер је, Риђановићеве су речи, „сјела и преписала од корица до корица један београдски уџбеник српскохрватског за странце“ и само му на корицама ударила име „босанског језика“.

Други случај, случај тзв. црногорског језика, још је срамотнији. Црногорци су себи допустили да само промене наслов једној граматици „хрватског језика“ и прогласе је Граматиком црногорског језика. Управо ти примери показују да ти језици заправо нису посебни језици, не могу се идентификовати као језици по идентитетским језичким критеријумима. Као да суштину њиховог језичког „постојања“ погађају афоризми А. Чотрића „Ко говори босански и црногорски језик, тај сигурно зна и амерички, аустријски, бразилски и аргентински“, и А. Баљка – „Хрвати, Бошњаци и Црногорци говоре језиком који одлично разумеју Срби јер им је матерњи“. Ти језици нису „лингвистички језици“, него „политички језици“.

А „политички језици“ су они који су само именом језици, јер не удовољавају ниједном од наведених лингвистичких критеријума идентификације „лингвистичког“ језика. Због тога „преименовање“ једнога језика не значи истовремено и постојање другог језика. То значи да ни преименовање Вуковог српског језика није довело до настанка нових језика, него само до настанка различитих имена за српски језик.

Данас зато термин српски језик у (социо)лингвистици има два значења. Он је обједињавајући термин за све само делимично нормативно различите варијанте Вуков(ск)ог српског језика, али и посебна нормативна варијанта тог обједињавајућег језика, варијанта која се у неким нормативним решењима разликује од онога што прописује „хрватска“, „бошњачка“ и „црногорска варијанта“.

Да је данашњи српски језик надређен свим својим варијантама, види се и по томе што он једини има нормативна оба књижевна изговора (и екавски и ијекавски), док његове варијанте које се зову „хрватски“, „босански/бошњачки“ и „црногорски језик“ имају као нормативан само ијекавски изговор. Исто је и са писмом, иако је ћирилица једино српским уставом прописано службено писмо, у српском језику се користи и ћирилица и латиница (чак неупоредиво више латиница), док остале његове варијанте прописују само латиницу као писмо.

Зато данас српски језик, као нормативно полицентричан језик, у српској филологији има значење и српског језика и српских језика, тј. он обједињава сав српски Вуков(ск)и језик без обзира на различита имена својих варијаната.

Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и ФИЛУМ-а у Крагујевцу

Др Милош Ковачевић,