eNovosti.info

�

Обнова манастира траје 15 година, на обнови су радили стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе, помогла је и Канцеларија владе Србије за односе са црквама и верским заједницама, на рестаурацији фресака радили су и стручњаци из Италије.

- Мало звоно од 80 килограма послали смо на рестаурацију у ливницу у Белосавцима, за средње, тешко 150 килограма, некако смо сакупили паре, а за треће, главно, најтеже и најскупље, чекамо донаторе.

�

- Надамо се да ће се појавити људи добре воље који ће нам помоћи да решимо и овај проблем - каже игуманија Давидовице Дарија (Поповић) и наглашава да ће велико звоно бити изливено у знак захвалности косовским јунацима - Југ Богдану и Браћи Југовић који су, по легенди, рођени у овом крају и сахрањени у Давидовици. Звоно ће бити намењено спасу и избављењу многонастрадалог србског народа на Косову и Метохији, србском духовном огњишту.

�

Србска светиња у долини Лима задужбина је монаха Давида, Вукановог сина и унука Стефана Немање, по коме је и добила име. Кроз историју је више пута рушена, обнављана, па опет рушена, својевремено један од иницијатора обнове ове немањићке задужбине, данас директор Музеја у Пријепољу Славољуб Пушица такође сматра да су у манастиру сахрањени Југ Богдан и његови синови браћа Југовићи.

�

- У северном параклису Танасије Пејатовић је 1907. године нашао гробну плочу на којој пише "раб Божији Димитрије, а зовем се Вратко", који је, у ствари био жупан Југ Богдан, на плочи је и грб Немањића, што је права реткост - прича Пушица и додаје да је 1958. године уз северни зид ове светиње пронађено осам лобања за које археолози претпостављају да су остаци Југовића.

�

Нема сумње да је царица Милица, која је рођена у Слатини, недалеко од Давидовице, своју браћу, косовске јунаке, сахранила тамо где су рођени и где су крштени - наглашава Пушица.

�

Централна манастирска црква саграђена је 1281. године, градио је дубровачки мајстор Десин де Риса са сином Влахом, о чему сведочи и уговор који је пронађен у Дубровачком архиву. Манастир Давидовица има велики значај за културну баштину Србије, нема реплику у Србији, слична му је једино једна мала црква у Стону. Манастир је јединствен и по томе што му је распоред купола у правцу север-југ са готским сводовима, па су се овде спајале архитектуре Истока и Запада.

�

Давидовица је први пут тешко порушена у 15. веку након што су Османлије, током освајачког похода на Милешеву, порушиле готово све цркве и манастире у долини Лима. Манастир је потом обновљен, али је поново оштећен и похаран после велике сеобе Срба крајем 17. века. После тога Давидовица није обнављана, а њени остаци били су изложени повременим пљачкама локалног муслиманског становништва. Током тог периода манастирска црква остала је без кровне конструкције и оловног крова.

�

Последње велико разарање Давидовица је претрпела 1907. године у комитским борбама када су муслимани овога краја преорали манстирску порту трагајући за благом Немањића. Народна традиција очувала је предање да су манастирске књиге и благо сакривени у једној пећини у неприступачним стенама недалеко од манастира чији је улаз зазидан и до данас се не зна где се налази.

�

У долини Лима остала су углавном старачка домаћинства, село Гробнице, где се манастир налази је мало, а мештани су немоћни да сами сакупе новац за велико звоно које жељно очекују, јер ће се - истиче мештанин Станоје Петровић - звоњава са Давидовице далеко чути, доћи ће верници из целог краја, близу је и пруга Београд-Бар, па ће, кад све буде завршено, доћи и туристи.

�

Давидовица је била богато украшена фрескама које су, кроз векове, изложене киши, снеговима и мразевима, претрпеле озбиљна оштећења, последња - самоурушававањем 1995. године. Ангажовањем врхунских конзерватора из Италије велики део фресака је спасен у последњих неколико година. Специјалним шприцевима мајстори из Италије убацивали су кречни малтер помешан са специјалним лепком, између сиге и фресака.