Опсег србскога књижевног језика данас

29-09-2015 10:09:42 | | / vostok.rs |


У науци влада правило – које је прихватљиво и као општи филозофски став – да било који предмет проучавања и школске наставе мора бити јасно идентификован, дефинисан и омеђен од суседних и сродних предмета науке и дидактике – па је тако и са језиком. Српски језик уопште, па и књижевни српски језик, после великих пораза српског оружја и српске националне идеје у југословенском грађанском рату, нашао се у сенци политичких прегањања и новинарских домишљања, а остаје готово сасвим изван научног погледа на оно што се данас тим термином може и мора назвати. Зато је о томе потребно данас повести начелну расправу. Појам српског језика – као и сваки други – има свој обим и садржај, а српски језик се по тим параметрима одређује бар на два нивоа: на нивоу територијалног простирања и особина његових дијалеката, и на нивоу књижевног језика као средства културне комуникације.

Ограничавамо се на језичку грађу српске књижевности и на идентификацију језика те књижевности, тј. писаца који се изјашњавају или који се по културној и/или националној припадности сматрају српским писцима. Разлог за такву одлуку лежи у чињеници што је књижевник далеко слободнији у употреби језичког идиома којим ће писати своје текстове него државни чиновник, трговац, привредник и др. Ови потоњи набројани слојеви становништва, нарочито чиновнички сталеж, ограничени су имплицитним или експлицитним регулама језичке норме, која је резултат истраживачког поступка и научним или социјалним ауторитетом етаблираног језичког понашања чији је регулатор државна администрација на подручју о којем је реч, те школа, штампа и медији, или пак владајуће мишљење, уврежене навике, језичка мода или сл.

Националним идентитетом књижевних стваралаца и књижевности коју стварају и проучавају покушаћемо да одредимо идентитет језика којим су писани њихови текстови. „Као што је у природи књижевности да се ствара у језику – пише познати историчар књижевности Ј. Деретић – у њене основне претпоставке спада и то да се она ствара у оквирима неке заједнице, да је намењена првенствено члановима те заједнице, да њима примарно припада. Та повезаност, више од самог језика, чини основу националног идентитета књижевности [...]“. И управо проблем националног, али и индивидуалног идентитета ствараоца, његових схватања и стваралачке инспирације – јесте један од најзначајнијих момената у питањима одређења језика сваког писца понаособ, а затим и језика културног амбијента којем писци по свом опредељењу припадају.

Књижевност је један од извора регулативне моћи и нормативних моделативних узуса и за сам језик. Тако се на језик преноси оно што неки проучаваоци називају „књижевном националношћу”; тако се заправо формира и „језичка националност”, свест о норми и њеној вези са „духом народа”, са културним посебностима његовим у односу на друге народе, овде пре свега мислим на Хрвате, који се по сваку цену желе разграничити од нас, па и ми морамо од њих. Није нам наравно намера, нити то спада у наш научни програм, да пропагирамо овде идеју да је хрватски филолошки корпус српскојезички по карактеру (О томе бисмо морали оставити Хрвате да одлуче, а знамо како би одлучили, и како одлучују); намера нам је да опоменемо општу јавност на опрез. Сужавањем имена „српски” на књижевну продукцију искључиво засновану на српском филолошком корпусу, како га један део наше научне јавности схвата, долазимо у опасност да се не можемо бранити против шовинистичке антисрпске линије код наше разбраће да нашу културну сцену сведе на београдски круг и на језик којим се пишу дела тога круга. Принуђени смо – а и дужност нам је као националних научних радника – да српским сматрамо и писце који су били уверени да пишу за Србе (као Матавуљ, Вл. Десница, Григор Витез и многи други), па иако њихова дела садрже елементе који припадају хрватској језичкој традицији и хрватском језичком корпусу, како се он данас дефинише.

О овоме корпусу, према томе, треба судити као о нормалном српскохрватском језику који је функционисао у заједничком културном саобраћају готово читав један век. Ваља једном заувек напоменути и то да је екавско-ијекавска варијација чисто унутрашња ствар српскога књижевног језика и да о томе не треба водити расправу било с ким и било у каквом контексту. Овде је практично реч о односу српског ијекавског књижевног и језичког корпуса – и хрватског – те се екавизма ни по којој линији та расправа не дотиче.

Др Радоје Симић