Лексикографи стигли до „петогласника”
Објављен је деветнаести том „Речника србскохрватског књижевног и народног језика”, којим је завршена обрада речи које почињу на слово „о” и започета обрада лексике на слово „п”
„Постоји само једна књига коју стварају сви Срби. Настаје увек и свуда, где се год србска реч изговара и слуша. То је најобимнија, најпотребнија и најбоља србска књига. Њени су творитељи и они који не умеју да читају. Без ње не могу ни они који је не отварају. Већина нашег света за њу није ни чула, а свако часно њене делове казује. У њој се сабирају векови, територије, књиге из свих области науке и уметности, књижевност, имена и презимена, дијалекти, наречја, акценти и значења свих врста речи. У њој су азбучним редом наговештена сведочанства о свему што Срби смишљају, записују и говоре, о свему што су тако радили у ранијим временима. У њој су основни знакови народног умећа, трајања, посебности, наслеђивања и свега што може да стане под реч идентитет, под такав заклон и сигурно место. Она извире из сваког србског гласа, а заправо је невидљив океан чије су капи изговорене речи.”
Овим речима Миро Вуксановић, дописни члан САНУ и уредник Трибине Библиотеке САНУ, отворио је скуп на којем је представљен деветнаести том „Речника србскохрватског књижевног и народног језика” (Оцат – петогласник). О последњем тому овог капиталног пројекта говорили су дописни члан САНУ Горан Петровић, проф. др Рајна Драгићевић и проф. др Милорад Дешић. Речник књижевног и народног језика састављају лексикографи Института за србски језик, а објављује га САНУ.
Речник књижевног и народног језика Мирио Вуксановић назива – Великом књигом свих Срба. Настаје и расте као чиста савест. Пише се дуго и многоручно. Без престајања се обнавља и зато не може бити завршена. У њој се пописују, тумаче и одабраним примерима чине јасним реч по реч, с устаљеним изрекама које су постале, ко зна кад, незамењива помоћ мислима, говорењу и разумевању. Лексикографи кажу да ће та велика књига покупити око пет стотина хиљада речи. Аналитичари тврде да свакодневно користимо само хиљадити део.
У поетском тексту, Горан Петровић је написао: „Речници су све. Сведена историја. Распричана математика. Веома подробна, веома дугачка формула. И свежањ су трнаца и Теслина кугла. Имплозија и експлозија. Речници су спојени судови народа. Море, пучина у мензури. Еталон еталона. Боље укоричена партитура. Палета. Речи су чекићи и длета. Ножићи за дуборез. Одабрани каменчићи за мозаик и мноштво каменолома које су ваљајући векови заоблили у белутке. Речници су столетна паучина, коса везана у плетенице, навоштен конац за свеће упреден у бродску ужад... Речници су наша брвна и лучни мостови.”
Речници су, додаје Петровић, и написан и још ненаписан стих. И заборављена народна приповетка. И модеран роман у расутом стању. И укупна библиотека једног језика. И део укупне библиотеке човечанства. Они су и то човечанство које, наука каже, има орбиту, али шире гледано – честица је што космосом лута. Речници су све. Зато што никада нису довршени. А опет, увек су подухват вредан дивљења. Јер, језик је жив. Десетине хиљада је то врхунаца, заметака, благословених стања, оних радосних часака када плод оживи, болних трудова, порођаја, срцања, призивања... Речници су, као у овом случају, и оцат и петогласник. А оцат је, између осталог, анестетик. Осуђеницима, па и разапетом Христу, нуђен на сунђеру набоденом на копље, не би ли сквасио усне, уста. Дочим је петогласник богослужбена, литургијска књига.
Кад год изађе из штампе нови том Речника САНУ, истиче Рајна Драгићевић, мешају се задовољство и олакшање, јер тиме долази на место још један комадић тог сложеног мозаика који је почео да се слаже пре 127 година, дакле, још 1888. године, када је академик Стојан Новаковић рекао: „Иоле књижеван читалац знаће, како се већ са самом Академијом, са самим тако рећи њеним именом спаја мисао о обради језика, о речнику, о уздигнућу језика на виши научни и књижевни значај.” У састављање тог мозаика који расте готово од оснивања САНУ и заједно са њом преживљава добре и лоше историјске тренутке, уложено је много научне и стручне енергије генерациј прегалаца. И зато са радошћу и олакшањем (или бар са умањеном грижом савести и тескобом) гледамо на сваки нови том, јер је он доказ да досадашњи труд није био узалудан и да ће се до коначног циља, ипак, верујемо, стићи.
А докле се, у ствари, стигло објављивањем деветнаестог тома Речника? Деветнаестим томом завршена је обрада речи које почињу на слово О и започета обрада лексике на слово П. Обрађено је 1.530 речи на О (од оцат до ошчуро) и 9.981 одредница на слово П (од п до петогласник). Зашло се, дакле, у обраду огромне породице речи која започиње словом П. Највећи број листића, као и одредница, има слово П, што значи да ће речи на ово слово заузети највећи број томова. Претпоставља се да ће оне обухватити пет до осам томова, јер за њихову обраду постоји укупно сто шездесет пет кутија, а у свакој од њих 4.000 до 4.500 листића.
Своје излагање Рајна Драгићевић је завршила речима своје професорке Даринке Гортан Премк, активног лексикографа са најдужим стажом: „Лексикографи од заната, или боље – генерације лексикографа од заната, остваривали су овај циљ, а лексикографа је мало, и увек их је било мало. И материјалних средстава је мало, и увек их је било мало... Али лексикографија се не сме урушити.”
З. Радисављевић
