Колико Русија има авиона и хеликоптера у Сирији и шта реално могу?
Тридесетог септембра 2015. Русија је званично ушла у рат са Исламском државом.
Савет Федерације РФ једногласно је подржао предлог председника РФ, Владимира Путина, о могућности примене Оружаних снага у иностранству. Истог дана Министарство одбране РФ известило је о првим ударима авијације на позиције Исламске државе у Сирији.
То није било неочекивано: гласине, фотографије и видео снимци о измештању прилично великог броја ратних авиона, технике и особља у Сирију на авио-базе код Латакије и у Тартусу, појавили су се још пре две недеље.
Број и врсте борбених авиона званично се не објављују, али се већ сада могу прилично прецизно проценити и анализирати потенцијали „сиријске формације“.
Међу првима који су се експонирали у Сирији били су руски вишенаменски борбени авиони Су-30СМ од којих су се 4 нашла на сателитским снимцима и били приказани у западним медијима.
Касније, 29. септембра, на интернет су доспели снимци фронтовског бомбардера Су-34 изнад Сирије, а такође и информација о 6 таквих летелица које су стигле у Латакију.
Обе летелице су направљене на платформи ловца С-27, која је једна од најуспешнијих у савременој светској авионској индустрији.
Су-30СМ је двосед модификованог Су-27 са модернизованом радио-електронском опремом,моторима са векторисаним потиском (што повећава маневарску способност авиона и омогућава управљање, чак и када се налази близу нултих брзина) и могућношћу примене широке номенклатуре наоружања у авијацији Русије –високопрецизног оружја (вођених авио-бомби, ракета ваздух-земља, ракета ваздух-ваздух и т.сл.).
Су-34 се разликује од Су-30СМ по већој „оштрини“ за наношење удара по земљи, иако и он такође може да се бори са ваздушним циљевима.
У овом тренутку обе летелице су понос руских ВКС - војно-космичких снага, будући да се ловац пете генерације ПАК ФА још увек тестира.
Једноседи Су-35С за сада нису долетели у Сирију, вероватно зато што се двоседи могу ефикасније користити за циљеве на земљи. Уз довољно ефикасно обавештавање и указивање циљева, оба авиона могу да наносе ударе са висине веће од 3-4 километра, што их фактички чини неповредивим на небу изнад Сирије, будући да Исламска држава и друге терористичке групације немају озбиљних ПВО, сем мобилних противавионских ракетних система.
Предстојећа операција за оба авиона представља озбиљан тест, јер је веома важно „не осрамотити се“.
Сем наведених Су-30СМ и Су-34, на сателитским снимцима виђено је и 12 јуришних авиона Су-25 и исто толико тактичких бомбардера Су-24. Узимајући у обзир да је већи део тих летелица модернизован до верзије С-25СМ и Су-24М2, може се претпоставити да су баш они долетели у Латакију.
Ловац Су-25, звани „гачац“, за руске ВКС је као „упрегнути коњ“ – јефтина, једноставна и веома поуздана машина, добро блиндирана (што је више пута омогућило да се врати после погађања из противавионских ракетних система).У модернизованој верзији, они могу да носе много различитих вођених и невођених ракета, бомби и т. сл.
После модернизације, ударни бомбардери Су-24М2 добили су могућност да користе исту номенклатуру оружја ваздух-земља, као и савремени Су-34. Ипак, та летелица је прилично стара и позната по компликованом управљању, а због тога и по високом проценту хаварија.
Сем набројаних авиона, на бази у Латакији налази се известан број јуришних хеликоптера Ми-24. Њих је тешко убројати у модерне, али су се показали са најбоље стране због свог поузданог оружја.
Веома је важно да се током пружања подршке владиним трупама Сирије помоћу авијације не дозволе губици у авијацији и заробљавање русих пилота, будући да би им била приређена веома тужна судбина.
Губитак Су-30СМ и Су-34 веома мало је вероватан, јер те летелице функционишу са великих висина. Исто тако је и у случају са Су-24М2, ако се не десе технички кварови. Најрискантнија је примена јуришних Су-25, а посебно хеликоптера Ми-24.
Током повољних временских прилика, које у Сирији нису ретке, Су-25 може да наноси ударе са висине изнад 3 км, док су хеликоптери у сваком случају рањиви и то у случају њихове примене захтева максималну опрезност.
Руске ВКС још нису стигле да изведу ни 10 полетања а већ су се зачули одушевљени узвици да ћемо ми - „један-два“ и – уништити Исламску државу.
Прво, ми немамо потпуне информације о броју и реалним циљевима по којима је ратно ваздухопловство САД наносило ударе. Ако су Американци стварно бомбардовали трупе ИД, онда је ефикасност тих удара била веома ниска. У том случају, узимајући у обзир висок ниво америчких снага РВ, наши удари такође могу да измене веома мало.
Ако, пак, будемо видели нагли успех копнених снага које се боре против Исламске државе – курдских снага и владиних снага у Сирији и Ираку, онда ће то бити доказ да су се „западни партнери“ бавили имитирањем борбе. У сваком случају проћи ће још једна недеља док будемо били у прилици да почнемо реално да оцењујемо данас започету војну операцију.
Кључни фактор ефикасности операције биће задовољавајући ниво обавештавања (што је веома компликовано, ако се узме у обзир кретање и расутост снага ИД) и координација са копненим снагама Башара Асада, које су на крају и обавезне да истерују разбијене снаге бојовника са територија које су заузели. Као разлог за оптимизам за сада је чињеница да руске трупе показују да могу веома брзо да распоређују прилично велике снаге на удаљеним локацијама у свету: током само неколико недеља, почев од нуле, формирана је авио-база са најмање 34 борбена авиона.
Леонид Нерсисјан,
Превела
Ксенија Трајковић
