Иван Грозни - српске крви
Руски император Иван Васиљевич, који је надимак Грозни наследио од деде, имао је српске претке по трострукој линији. Цар Иван Васиљевич Грозни је у многим приликама потврдио своју наклоност према србском роду
Историчар Дејан Танић бавио се генеолошким пореклом цара Ивана Грозног и утврдио да је цар имао српске претке по трострукој линији. По мушкој линији, “баба по оцу Ивана Грозног, Софија Палеолог, била је чукунунука деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре цара Душана”. А “посредно преко Немањића, Иван Грозни се генеолошки може повезати и са Лазаревићима-Бранковићима, јер је кнегиња Милица (у монаштву Евгенија), супруга кнеза Лазара, била кћер кнеза Вратка, праунука великог кнеза (и дукљанског краља до 1208) Вукана, рођеног брата краља Стефана Немањића Првовенчаног”.
Његова баба по мајци била је Српкиња Ана Јакшић, “кћер војводе Стефана Јакшића, који се налазио у служби мађарског краља Матије Корвина, а унука војводе Јакше, родоначелника ове знамените српске породице”.
Ана Глински (Јакшић) имала је и веома значајну улогу у васпитању малог Ивана Васиљевича. Пошто је он рано остао без оба родитеља, Јелене и Василија, бригу о њему преузела је баба по мајци и она га је, сасвим је извесно, упознала са србском традицијом.
“Иако, по мерилима модерног доба, цар Иван Грозни није дуго живео - свега 54 године - од свих царева, он је најдуже владао - 37 година (1547-1584). Нјегова амбиција била је да од Русије створи најмоћнију државу у Европи, и у томе је успео”, пише Дејан Танић.
Иван Васиљевич Четврти није једини у руској историји који носи надимак Грозни. Тако су звали и његовог деду великог кнеза Ивана Трећег, па је можда Иван Грозни свој надимак стекао пре наслеђем, него што га је заслужио својом суровошћу. Све до 1917. године на гроб Иванов у Кремљу долазили су обични људи, симболично молећи за помоћ и праведну пресуду.
Негујући традиције славне српске прошлости, Ана Јакшић Глинска унела је у руски двор, а преко њега и у читаво царство, култ србског светитеља Саве Немањића. Од изузетног значаја била је чињеница да је руски цар Иван ИВ Грозни, међу чијим прецима су се налазили припадници србских властелинских породица Дејановића и Јакшића, прихватио култ Светог Саве, узимајући га за лични узор. У његово време настао је “Летописни лицевој свод”, највећи књижевни подухват у Русији 16. века. У овој свеопштој историји, на 61 листу са 122 минијатуре и око 250 малих слика, прати прича о великом србском светитељу. У Летопису су садржана житија и других србских светитеља. Колико је био развијен култ србских светитеља на руском двору сведочи и податак да су по налогу цара Ивана ИВ Грозног у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири лика која не припадају кругу руских владара. Поред византијског цара Михаила ВИИИ Палеолога, приказани су и ликови Симеона - Стефана Немање, Светог Саве и кнеза Лазара.
Цар Иван је у многим приликама потврдио своју наклоност према Србима. Посебно су занимљиви његови односи са хиландарским братством, а први његов сусрет са светогорским монасима догодио се 1550. године. “Тада су у Москву стигли игуман хиландарски Пајсије и још тројица монаха. Они су молили цара Ивана да их узме у заштиту од Турака и заустави отимање манастирске имовине.”
Цар Иван Грозни је одмах после ове посете, због Хиландара и руског манастира Пантелејмона, упутио писмо Сулејману Величанственом, у којем је од турског султана тражио да узме у заштиту ова два манастира. То је био први дипломатски контакт двеју сила на овом нивоу.
Шест година касније хиландарско братство затражило је нову помоћ од цара Ивана Грозног. Нјихови изасланици, који су дошли у Москву, “били су богато даривани црквеним одеждама, иконама, књигама и новцем. Цар је поклонио Хиландару 300 рубаља, а царев брат кнез Јуриј Васиљевич 50 рубаља”.
И наредних година, све до пред Иванову смрт, Хиландар ће редовно добијати помоћ од цара Ивана Грозног.
У Москви је од времена цара Ивана Грозног, па до почетка 19. века, постојало Подворје манастира Хиландара. Затим, од 1874. године до Октобарске револуције деловало је Србско подворје уз благослов митрополита Михаила. Храм Подворја светог Кира и Јована и Светог Саве, архиепископа србског, са самом зградом Подворја даровао је Србима сам цар. Црква се налазила у предграђу Сољанка, а пројектовао га је архитект К. Бјанком 1768. у време Катарине II.
Србска црква је освештена 30. новембра 1874, а церемонији су присуствовали лидери србско-руских веза С. М. Соловљев, ректор Московског универзитета, М. П. Погодин, председник Словенског комитета и протојереј А. М. Иванцев.
Храм је био место окупљања свих Срба са Балкана, а у њему су биле склоњене скупоцене иконе из црногорских цркава. Срби и Руси окупљени око цркве пружали су велику хуманитарну помоћ народу у отаджбини.
На дан победе над Турцима, 5. новембра 1878. у храму светих Кира и Јована, одржана је свечана литургија и освећан нови иконостас.
Црква је уједно била и уточиште митрополита Михаила, који је напустио Србију и у њој живео све до 1889. када га је краљ Александар вратио у Београд. Митрополит је у Москви добио висока одликовања, а био је и члан Московске духовне академије и Московског универзитета.
Бољшевици су ову српску цркву срушили 1933. године. Договор о његовом обнављању, постигнут 1948. године, између патријарха србског Гаврила и руског Алексија И, није остварен због бурних политичких догађаја после Резолуције Информбироа.
БРАТСКЕ ВЕЗЕ
ХРАМ апостола Петра и Павла постоји од 1625, док је садашњи камени храм саграђен 1700. у стилу “московског барока”. Храм никад нису затварали, чак ни у време СССР. Свештени синод Руске православне цркве је 28. децембра 1999. године донео одлуку да се у Москви, при храму светих апостола Петра и Павла, код Јаузких врата, обнови подворје Српске православне цркве при патријарху московском и све Русије. Овом одлуком крунисани су вишедеценијски напори јерархије двеју цркава да се и на овај начин учврсте везе између једноверних и братских народа. Почетком 2000, храм је био предат Србској патријаршији, у коме је 21. августа 2000. служио литургију србски патријарх Павле.
Настојатељ подворја Српске православне цркве у Москви, архимандрит Антоније (Пантелић), изабран је за викара патријарху србском с титулом епископа моравичког, с тим да и даље обавља дужност настојатеља московског подворја.
Душан Лопушина
