Од „Црних пантера“ до „Рисова са Врбаса“ - Други део
ОПЕРАЦИЈА ЗАБРАЊЕНИ ЛЕТ
Први командант 92. мабр потпуковник Слободан Кустурић погинуће са још петорицом својих колега 2. августа 1993. године, у удесу хеликоптера ХТ-40 код Брчког. Хеликоптер је погођен ракетом Стрела-2М лансираном са положаја АБиХ, где након поготка хеликоптер губи управљивост и пада.
Будући да је током 1992. и почетком 1993. године ваздухопловство ВРС показало своју вредност, НАТО планери одлучују да искористе балкански сукоб и да се умешају на страну србског непријатеља. Почев од априла 1993. године, авијација земаља НАТО спроводиће операцију Забрањени лет (Operation Deny Flight) изнад БиХ.
Пилот Орла улази у кабину авиона уз помоћ механичара, уочи полетања на борбени задатак. Неколицина пилота Орлова доносила је кључну предност ВРС, која се у иностранству високо ценила (фото ВРС)
У новонасталој ситуацији део авиона и хеликоптера ВРС од пролећа 1993. године прелеће на аеродром Удбина у РСК. ВРС је све до пада Крајине користила аеродром Удбина за своје борбене задатке, будући да територија РСК није подлегала зони забране летова.
У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина. Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења.
Почетком 1994. године са аеродрома Маховљани прелећу два авиона Орао и један Супер Галеб. Акција прелета на аеродром Удбина је успешно изведена, те НАТО није успео да региструје лет нити да реагује.
ДЕЈСТВА РИСОВА ДО ПАДА КРАЈИНЕ
У раним јутарњим часовима 28. фебруара 1994. године, са аеродрома Удбина полећу два авиона Орао и шест авиона Јастреб. Орлови су напали складиште муниције у Бугојну, док су авиони Јастреб напали фабрику наоружања у Новом Травнику. По повратку авионе Јастреб су пресрели амерички ловци Ф-16Ц. Првобитно, пилоти у авионима Јастреб нису знали да су откривени. То су схватили тек кад је авион којим је летео пилот Звездан Пешић експлодирао у ваздуху, након што је погођен ракетом ваздух-ваздух. Амерички пилоти су српске авионе напали без упозорења. Том приликом погинули су поред пилота Пешића и пилоти Ранко Вукмировић и Горан Зарић. Пилот Урош Студен се катапултирао изнад Јајца. Пилот Златко Микеревић искочио је недалеко од Кључа. Пилот Златан Црналић је свој авион (ев. бр. 24275), иако тешко оштећен успео да спусти на аеродром Удбина. Директно у ваздуху су оборена четири Јастреба, док је пети пао услед недостатка горива. Авион који је успео да се врати на аеродром после је враћен у службу.
Оружари ВРС наоружавају авион Орао са НРЗ калибра 57 мм (фото Нова крила)
Што се тиче авиона Орао, који су учествовали у нападу на складиште муниције у Бугојну, о њима постоје доста „контрадикторни“ подаци. Наводно су се по извршењу задатка извукли долином Неретве, на море и преко Сплита у бришућем лету успели домоћи Удбине. Међутим, постоји и друга верзија приче, према којој се један од пилота у Орлу упутио према Маховљанима. Међутим, у близини Бања Луке србског пилота су пресрела два ловца Ф-16Ц, те се он одлучио на смео подухват. Наиме, окренуо је авион према центру Бања Луке, и у бришућем лету изнад кровова Господске улице избегавајући детекцију успео да спусти авион на аеродром. Наводно, амерички пилоти су били задивљени летачким умећем пилота у Орлу, те су обавестили командни центар, да им је србски пилот побегао. Касније је авион прелетео на Удбину.
Ручни систем увлачења наоружаног авиона Орао у армиранобетонско склониште (фото Драго Вејновић)
Јединице 5. корпуса АБиХ 24. октобра 1994. године покренуле су офанзиву из рејона Бихаћа у смеру југоистока: заузеле су територију РС у дубини од 30 до 35 километара на два правца – долином реке Уне и путем према Босанском Петровцу. Здружене снаге ВРС и СВК покренуле су противофанзиву „Штит-94“. Борбени авиони са аеродрома Удбине укључени су у дејства у време када су се јединице КоВ приближиле на десетак километара од Бихаћа.
Један Орао са две ракете АГМ-65Б 9. новембра погодио је погон фабрике „Крајинаметал“ смештене северно од града, у којој је израђивана муниција за муслиманске снаге. Авион је ракете испалио са територије РСК, тако да није повредио зону забране лета.
Два Орла су 18. новембра у 10 часова и 50 минута полетела са аеродрома и у 10 часова и 58 минута дејствовали су са три ракете на Бихаћ. Авиони су слетели у 11 часова. Посматрачи УН стационирани у Бихаћу видели су два авиона у прелету на висини од око 60 метара, после чега су се чуле две јаке детонације. Један авион се вратио и дејствовао ракетом ваздух-земља по касарни у јужном предграђу. Северноатлантска алијанса је после дејства Орлова послала авионе да надлећу подручје Бихаћа.
Техничари у армиранобетонско склониште (АБС) склањају Орла наоружаног са дванаест авио-бомби ФАБ-100 на носачима СН-3-100 (фото Драго Вејновић)
Два Орла 19. новембра полетела су у дејство на фабрику наоружања у Цазину. Пилот капетан Боро Новић у ниском лету, на Ј-22 ев. бр. 25201, наоружаним са бомбама Мк-82, закачио је димњак фабрике и ударио у стамбену зграду.
Остаци авиона очигледно су били довољан доказ Савету безбедности УН, да 20. новембра једногласно усвоји Резолуцију 958 и одобри коришћење ваздушних снага НАТО на подручјима Хрватске под контролом УН.
НАТО је 21. новембра извео ограничени ваздушни напад на аеродром Удбина у којем је учествовало 39 авиона алијансе из четири ваздухопловне базе у Италији. Авиони алијансе погодили су ПСС, рулне стазе и положаје ПВО. Србски авиони нису били угрожени и налазили су се у АБС-овима.
Политички сигнал био је врло јасно подржан силом и зато су прекинути борбени летови на подручју Бихаћа. Орлови су после поправке ПСС наставили да лете, али само за потребе обуке пилота.
ПАД КРАЈИНЕ
Авиони са Удбине дејствовали су у неколико наврата по положајима ХВ на планини Динара.
Током пробног лета 18. јуна 1995. године, авион НЈ-22 Орао ев. бр. 25503 пада услед грешке пилота, на самом аеродрому Удбина. Пилоти мајор Алекса Вуковић и мајор Радивоје Јањатовић том приликом су погинули. После тога, још два авиона Орао прелећу са аеродрома Маховљани на аеродром Удбина.
После заузимања Гламоча и Грахова од стране ХВ крајем јула 1995. године, авиони са Удбине поново су дејствовали по снагама ХВ у рејону планине Динара. Тад је по положајима ХВ дејствовао и авион Г-4 Супер Галеб.
Двоседи НЈ-22 Орао ев. бр. 25504 приликом повратка са борбеног задатка (фото Драго Вејновић)
У данима пред „Олују“ авиони Ј-22 су редовно полетали на борбене задатке – 1. августа један Ј-22 у 18 часова и 24 минута дејствовао је по јужном делу Грахова, у које су неколико дана раније ушле јединице ХВ.
Два Ј-22, 3. августа, у раним јутарњим часовима нису дошла до рејона борбених дејстава због лоших метеоролошких услова. Касније, током истог дана, од 12 часова и 10 минута до 12 часова и 30 минута у ваздуху су била три Орла – један Ј-22 дејствовао је по живој сили у селу Дубраве у Гламочком пољу, а у исто време два Орла дејствовала су по колони на путу Прибеља-Дубраве. Том приликом уништено је више возила ХВ.
Орао наоружан са четири касетне бомбе БЛ-755 у одласку на борбени задатак, завршне борбе јесен 1995. године (фото Драго Вејновић)
У међувремену авиони који су прелетели на аеродром Маховљани придружили су се 92. мабр. На матични аеродром вратили су се сви авиони из деташмана 92. мабр. Током бурних догађаја око судбине Крајине, авиони Ј-22 су у више наврата дејствовали по положајима ХВ, тежишно у Лици и Банији, на заштити и извлачењу СВК и народа.
Повратак Орла ев. бр. 25119 са борбеног задатка септембар 1995. године (фото Драго Вејновић)
У неколико наврата хрватски ловци МиГ-21бис полетали су ради пресретања на основу информација електронског извиђања и ваздушног осматрања и јављања, али нису пронашли српске авионе, јер су летели превише ниско.
„Пријатељском ватром“ 10. августа оборен је Орао, ев. бр. 25124. После поготка Стрелом-2М код села Мало Врточе у близини Дрвара, пилот је искочио из авиона. После дужег боравка на ВМА, пилот се вратио у јединицу и наставио са службом.
ОПЕРАЦИЈА НАМЕРНА СНАГА
НАТО команданти су стрпљиво чекали своју прву шансу да истовремено нападну целу српску ПВО и најзад су је добили 30. августа 1995. године, у оквиру операције Намерна снага (Deliberate force). За разлику од претходних операција Алијансе, ово је био први прави општи групни удар организован са јасним циљем да се неутралише систем српске ПВО у источној Босни.
Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра (иако су НАТО напади суспендовани 14. септембра), током које је НАТО авијација извела преко 3400 борбених летова, од чега је 750 на задацима напада на земаљске циљеве и уништила 60 војних објеката ВРС. У потпуности је уништена инфраструктура, логистика и систем командовања ВРС од стране ваздушних снага НАТО. Самим тим, НАТО је обезбедио стратешку предност удруженим хрватско-муслиманским снагама над ВРС.
Да би се уверили колико су били ефикасни, вођама НАТО је било довољно да само погледају надмоћ у којој су, после двонедељних разарања србских комуникација и инфраструктуре, могле да уживају снаге МХ савеза.
Борбени летови Алијансе прекинути су због преговора америчког изасланика Ричарда Холбрука и генерала Ратка Младића, и истовремено уз прећутно одобрење НАТО, обновљене су борбене активности 92. мабр.
ОДБРАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
После пада РСК војно-политичка ситуација у Републици Србској (РС) постала је знатно тежа. Стотине хиљада избеглица тражило је кров над главом, јединице СВК су се извлачиле у нереду, а војни обвезници из РСК бацали су наоружање и војну опрему одлазећи, највећим делом, заједно са породицама у Србију. Линија фронта одбране ВРС тако се увећала за неколико стотина километара, а за коју ВРС није имала људства.
Спомен обележје погинулим припадницима В и ПВО ВРС на аеродрому Маховљани (фото ВРС)
Пошто је НАТО авијација уништила све значајније комуникацијске објекте ВРС (Столице на Мајевици, Троврх код Горажда, објекти на Козари), источни, централни и западни региони РС остали су, како без међусобне везе, тако и без везе с остатком света. Гласине о издаји, продаји територије тајним договорима и заверама су се отргле контроли.
Будући да је систем командовања, веза и логистике био озбиљно нарушен, а негде и у прекиду, ВРС је почела да пати и од неких старешинских пропуста, са којима се једноставно није било могуће носити. После пада РСК, генерали ВРС су начинили неколико крупних грешака. Уместо да се што је брже могуће, делови јединица ВРС на западном делу релоцирају на најосетљивије секторе, они су се бавили Сарајевом и беспотребно држали велике јединице у Подрињу.
У таквим условима МХ снаге су оствариле неколико битних победа. Ситуација је била тешка, одбрана снага КоВ ВРС се ломила под нападима ХВ и АБиХ. Циљ ХВ била је Бања Лука.
Да би се омогућила консолидација одбране копнених снага ВРС, у помоћ својим јединицама полетели су и Рисови са Врбаса.
Авиони су деловали против снага АБиХ и ХВ, које су користиле насталу ситуацију. Пилоти су често полетали самостално на задатак, називајући то „ловом“. Често би са аеродрома Маховљани полетао само један авион типа Орао, који би био натоварен убојним средствима. Пилот би потом кренуо у „лов“ на јединице ХВ и АБиХ, које су често биле у маршевском поретку. По откривању непријатеља, авион би напао циљ углавном користећи касетне бомбе БЛ-755.
Једини преживели двоседи Орао НЈ-22 (25504), имао је удес 14. августа 1997. године током тренажног лета (фото ВРС)
Авијација ВРС је одиграла важну улогу током сламања хрватске офанзивне операције Уна-95. Наиме, тад је ХВ покушала да форсирањем река Уне и Саве заузме Нови Град, Козарску Дубицу, Градишку и Српску Костајницу и тако избије пред сам Приједор и одсече Бања Луку од остатка Републике Српске. Док су се још водиле борбе на мостобрану, са аеродрома Маховљани према зони борбених дејстава полећу два авиона ВРС Ј-21 Јастреб. Том приликом један од авиона Ј-21 Јастреб биће оборен код Новог Града. Пилот се спасао катапултирањем. Спустио се до положаја бораца ВРС, потом је хитно пребачен до Бања Луке. Убрзо затим одлучено је да се употреби авијација на том правцу одбране.
Велики проблем одбрани ВРС чинила је артиљеријска ватра ХВ. Хрватска артиљерија гађала је и колону избеглица на магистралном путу Нови Град-Приједор код села Сводна. У том тренутку, из правца аеродрома Маховљани налећу борбени авиони типа Орао, Јастреб и Супер Галеб В и ПВО ВРС и ућуткују хрватску артиљерију. Потом се авиони окрећу и настављају да дејствују по хрватским снагама, које су биле затечене како појавом србских авиона, тако и добро организованом србском одбраном нападнутог подручја. Авиони Орао и Супер Галеб користили су касетне и класичне авио-бомбе, док су авиони Јастреб непријатеља гађали невођеним ракетним зрнима.
Србском победом на рекама Уни и Сави, створени су услови за покретање контраофанзиве ВРС.
Борбени авиони ВРС имали су неколико дејстава са изузетним ефектима и западно од Приједора и у рејону Санице код Кључа.
За разлику од приступа из 1992. године, кад се у подршци тежишно користио лакши борбени терет, пре свега невођена ракетна зрна, у завршним борбама 1995. године летело се са максималним теретом, укључујући четири носача СН-3-100, са дванаест авио-бомби ФАБ-100 или четири касетне бомбе БЛ-755.
Борбени авиони и хеликоптери В и ПВО били су ангажовани у подршци трупама ВРС на земљи. Том приликом је пилот једног од авиона типа Орао, приметивши непријатељску маршевску колону дејствовао по истој касетним бомбама БЛ-755. Испоставиће се да је то био јуришни батаљон Хамзе из састава 505. брдске бригаде, 5. корпуса АБиХ. Батаљон је претрпео тешке губитке у људству.
Борбени летови изведени у завршници рата били су необичан пример „асиметричног“ односа величине ангажованих снага и ефеката – са неколико десетина летова заустављена је стратешка офанзива противника у условима слома одбране ВРС. Јуришни авиони створили су равнотежу у завршници рата, омогућили консолидацију одбране ВРС и самим тим омогућили контраофанзиву ВРС којом је сачувана Република Србска и омогућен почетак преговора о миру.
Фотографија за успомену. Један од 13 авиона Орао који је учествовао у ратним операцијама, које је водила ВРС и њено РВ од 27. маја 1992. до 21. новембра 1995. године (фото ВРС)
Последњи борбени лет обавио је новембра 1995. године пилот Орла поручник Владимир Грујић.
Ваздухопловство ВРС је из рата изашло са 12 изгубљених авиона (четири Ј-22, један НЈ-22, шест Ј-21 и један НЈ-21) и седам изгубљених хеликоптера (пет Газела и два Ми-8Т). Ваздухопловство је имало 13 погинулих пилота (десет пилота авиона и три пилота хеликоптера). Уз то треба навести да је 35 припадника В и ПВО погинуло током испомоћи србској пешадији у завршним борбама, а 26 припадника је погинуло на ракетним и радарским положајима током борби са НАТО авијацијом .
После завршетка борби и потписивањем мировног споразума В и ПВО ВРС се окренуло мирнодопском развоју.
ПУТ КА НЕСТАНКУ
Одмах по завршетку рата, јединице В и ПВО су се вратиле у касарне и аеродроме. Почео је мирнодопски живот и развој србског ваздухопловства западно од Дрине.
По завршетку рата од авиона, В и ПВО је располагало са седам јуришних авиона једноседа Ј-22 Орао, једним двоседом НЈ-22 Орао десет јуришних авиона Ј-21 Јастреб, два извиђачка авиона ИЈ-21 Јастреб, три двоседа за обуку НЈ-21 Јастреб, једним авионом за обуку Г-4 Супер Галеб, два клипна авиона за обуку В-53 (Утва-75).
.jpg)
Једини примерак авиона Г-4 Супер Галеб у Републици Србској (23725) у лету током аеромитинга одржаног 2002. године. На носном делу авиона види се амблем „Кобри“, остатак из периода службе на аеродрому Удбина (фото Драго Вејновић)
Од новембра 1995. године, кад су међународне оружане снаге почеле са припремама за улазак у БиХ, до 25. априла 1996. године сви летови били су строго забрањени. Ловачки авиони НАТО били су у сталним патролама да би обезбедили размештај снага од евентуалног дејства борбених авиона ВРС.
После скидања забрана изводили су се тренажни летови у складу са врло строгим режимом контроле снага ИФОР (децембар 1995. – децембар 1996.), односно СФОР (децембар 1996. – децембар 2004.) над свим активностима В и ПВО. За сваки лет морала се доставити претходна најава и обезбедити одобрење међународних снага. Практично, летачка обука свела се на лет у пилотажној зони око Прњавора. У почетку су били строго забрањени летови са наоружањем.
У послератној реорганизацији ВРС, маја 1996. године, 92. мабр преименована је у 881. мабр, али већ августа исте године, због очувања ратних традиција, поново су пренумерисали јединицу у 892. мабр. У оквиру вида приступило се преименовању и обједињавању јединица, као и свођењу бројног стања технике на оквире одобрене оквирним мировним споразумом. Ваздухопловна база која је до тада носила ознаку 74. вб, биће преименована у 874. вб, 92. мабр у 892. мабр док ће 27. лбае и 28. лбае бити обједињене у 1. лбае „Рисови са Врбаса“. Некадашња 92. левн је расформирана, а авиони су враћени аеро клубовима.
Авион Ј-21 Јастреб ев. бр. 24261 је јединствен по томе што је на његовом носу насликана ознака јединице – Рисови са Врбаса (фото ВРС)
Поред редовне обуке, пилоти на авионима Орао у то време учествовали су на смотрама ВРС. На прослави вида 25. маја 1996, године, на аеродрому Маховљани одржан је аеромитинг. На аеромитинг су уредно позвани и гости: РВ и ПВО ВЈ, ваздухопловства Грчке и Русије, али команда СФОР није дозволила присуство ваздухоплова РВ СРЈ, Грчке и Русије. Међутим, то није представљало проблем да ваздухопловци ВРС покажу своју умешност у ваздуху. Тад су у авиону НЈ-22 Орао летели мајор Зоран Дуновић и поручник Саша Грбић.
На дан ВРС, 12. маја 1997. године у Приједору је одржан дефиле јединица ВРС поводом дана и петогодишњице постојања ВРС. Изнад фудбалског стадиона у Приједору где је вршен дефиле јединица, прелетела су три авиона Ј-22 Орао, што је изазвало позитивне овације присутног грађанства. Тог дана, ВРС осим прелета три авиона није било дозвољено од стране команде за спровођење мира у БиХ СФОР, да на дефилеу буде и војна техника (за разлику од АБиХ и ХВО којима је то било дозвољено, те су они имали праве војне параде уз употребу технике). И прелет три Орла изнад јединица ВРС, било је довољно да се НАТО покаже да је србски народ уз своју војску.
Оквирним мировним споразумом В и ПВО могло је располагати са 21 борбеним авионом и са седам борбених хеликоптера.
Током тренажног лета једини преживели двосед НЈ-22 Орао ев. бр 25504 имао је удес због проблема са палицом. Пилот се спасао катапултирањем.
Неки лимити на обуку укинути су треће послератне године. Учешће авиона на здруженој тактичкој вежби „Садејство-98“, одржаној 28. октобра 1998. године, одобрио је СФОР. Нису смели да дејствују убојним средствима, али налетом четири Орла и два Јастреба симулирали су ватрену подршку тенковима ВРС. Авиони су приказали маневар избегавања ПВО са применом ИЦ-мамаца. У другом налету четири Орла су поново надлетали вежбовну просторију током бојног гађања јединица КоВ.
Уочи дана ВРС 2002. године, ВРС је испред руководства Републике Српске у касарни „Козара“ извела дефиле са борбеном техником. На небу изнад касарне летели су авиони Орао и Јастреб, а у групном налету у формацији по четири хеликоптера, летели су хеликоптери Газела и Ми-8Т.
Други и уједно последњи аеромитинг РВ и ПВО ВРС одржан је 26. маја 2002. године.
Пилоти В и ПВО ВРС на последњем аеромитингу (фото ВРС)
Недуго после аеромитинга авиони Орао су приземљени због истека међуремонтног циклуса. Последња три лета у пилотажној зони, у трајању од 45 минута, изведена су 20. септембра 2002. године авионом Ј-22 ев. бр. 25114 (стварни 25166).
Орлови су приземљени и конзервирани, а обука пилота наставила се само на Јастребовима.
И авиони су доживели судбину војске у којој су службовали. Авиони типа Орао „натрпани“ у АБС, чекају свој крај (фото ОС БиХ)
РВ и ПВО ВРС 2003. године, располагало је од авиона са седам јуришних једноседих авиона Ј-22 Орао (25106 (25202), 25114 (25166), 25115 (25117), 25119, 25122 (25170), 25169, 25173), четири јуришна једноседа авиона Ј-21 Јастреб (24212, 24261, 24272, 24275), два једноседа извиђачка авиона ИЈ-21 Јастреб (24408, 24458), три двоседа школско-јуришна авиона НЈ-21 Јастреб (23509, 23516, 23518), један двоседи школско-борбени авион Г-4 Супер Галеб (23725) и два клипна школска авиона В-53 или Утва-75 (50206, 53194).
Година 2004. била је година наметнуте реформе од стране Високог представника у БиХ и дела „међународне заједнице“. По Уставу БиХ, надлежност за одбрану била је у рукама ентитета. Међутим, „међународном фактору“ ВРС је била трн у оку. Те је 2004. и 2005. године из ВРС, а самим тим из РВ и ПВО отишао већи део стручног старешинског кадра.
РВ и ПВО је сведено на пук ваздухопловства, уведен је двојни систем командовања све са циљем да се систем одбране РС уруши. Крајем децембра 2005. године, на заседању Народне скупштине РС која је имала само једну тачку дневног реда, донесена је одлука о преносу надлежности на пољу одбране са РС на БиХ, иако је самим тим прекршен устав БиХ као и устав РС.
