Војска Царице Катарине
Царица Катарина је у својој армији имала српске генерал-пору?нике, генерал-мајоре, пуковнике, мајоре... Много Требјешана из Црне Горе доселило се крај Одесе, формирају?и село Славјаносербскоје
Због тога што су србски граничари имали посебне привилегије, њихова насеља су се до 1760. године намножила. Било их је 122, имали су 31 православну цркву и 26.000 становника. Срби су тада живели и у Новомиргороду, Печки, Кањижу, Федвару, Глинском, Панчеву, Семлику, Кијеву. Потомци Чарнојевића су се средином осамнаестог века појавили и у Украјини, а потом сишли и до Крима.
Руски књижевник Нил Попов прича како су настале, али и нестале те српске насеобине у покрајинама Нова Србија и Славено-Србија:
“Први и један од најзнатнијих србских досељеника у Русији био је Сава Владисавић, гроф Рагузински, родом из Далмације, чије се име често помиње за време Петра Првог, који је нарочито познат по уговору о миру између Русије и Кине, због чега је постао тајни саветник. И његов брат Јефто Владисавић, који је служио под царицом Аном, дошао је до тако високог чина. Мијаило Милорадовић доселио се из Србије 1711. године, у време рата са Пруском, и за одликовање у томе рату постављен је за команданта Гађачког козачког пука. За време царице Ане дошли су из Аустрије у Русију: Иван Стојановић, Степан Витковић, Панић, Божић и Димитрије Перић. Први је постао генерал-мајор, други бригадир, трећи пуковник у старом србском хусарском пуку. Стојановићев син Мијаило дошао је до генерал-мајорског чина. Милоје је под царицом Катарином постао генерал и губернатор Черниговске губерније, а Петар је постао генерал-мајор.
Затим, од аустријских Срба долази Петар Текелија, стриц славног Србина Саве Текелије. Он је ступио у руску војску као поручник и стигао је до чина генераланшефа”.
Али, сви ти генерали које је србски народ позајмио руској војсци, беху само једна мала предводница читавој војсци коју је србски народ послао Русији. Вође тих граничарских пукова беху најпре пуковници Иван Самуиловић Хорват, Иван Ђорђевић Шевић и Рајко де Прерадовић. Њима је царица Јелисавета послала преко свога посланика у Бечу грофа Бестужева, генерал-мајорске чинове и привилегију на земљу јужне Русије “која беше пуста и на граници Пољске”.
Те нове српске земље у Русији су се простирале са запада од ушћа реке Сињухе у Буг, дуж речице Виса на истоку до реке Тјасмина, и Дњепра, и насеобина запорошких Козака. Дакле, преко 25 километара. Настала су следећа насеља: Надлак, Печка, Јенопоље, Павлиш, Глоговац, Шајтин, Семлак, Цубиљ, Цибуљево, Варадин, Панчево, Вршац, Владимировац, Кањижа, Сента, Бечеј, Турија, Надлај, Мартонош, Мошорин, Чонград, Фелдвар, Бешка, Митровица, Вуковар, Косовка, Иванковци, Суботица. Цела та земља названа је у руској привилегији Нова Србија, и намењена је, како се у привилегији каже, за насељење она два пука што их је довео Хорват.
После годину дана стиже и Шевић, а мало доцније и потпуковник Рајко де Прерадовић, коме је, такође, најпре послат генерал-мајорски чин, преко руског посланика у Бечу. Њима је дата земља на југоисточној страни Бехмутске провинције, између река Донца и Лугање. То је била земља без икакве користи и без икаквог становништва. Србски пукови Шевића и Прерадовића ту су подигли своја села и њихова насеобина назвала се Славено-Сербија.
Официри Хорват, Шевић и Де Прерадовић разделили су војску на чете, од којих је свака израдила свој “шанац”. У свакоме “шанцу”, сваки је војник добио земље за кућу и њиву, из којих су после поникле варошице, а потом у њих дођоше трговци. Најбрже је израстао градић Нови Миргород, где је становао пуковник Хорват, а око шанчева је било изобиља. Хорват је, осим тога, укрепио своју насеобину једним градом на речици Ингули из кога се временом развио богати Јелисаветград. И Славено-Сербија је имала свој град - Бахмут (данас Артјомовск).
У Свом граду Иван Самуиловић Хорват је створио и прву демократску власт и написао србски устав “Нова Сербиа конститута”. Отворио је и прву Српску канцеларију у вароши Нови Миргород и планирао да у град доведе једног епископа из Србије, али су му Руси то бранили.
У име захвалности, житељи ова два града су године 1757, када се Русија умешала у Седмогодишњи рат, на расположење руској војсци ставили цео свој хусарски пук и један србски коњички пук. А, 1759. формирана су још два србска пука, у којима је било и нешто Бугара, Грка и Румуна, због којих су их Руси назвали “македонски” и “бугарски” пук, иако су сви официри били Срби.
Историчар Нил Попов пише да су градови Нова Србија и Словено-Србија укинути тако што су временом променили имена и власнике. Године 1764. Нова Србија је преименована у Нову руску губернију, а пуковник Хорват је отпуштен из службе због слабог здравља и ускоро умро. Кад су умрли Шевић и Де Прерадовић, Руси претворише Славено-Србију најпре у Катарининску провинцију Новоросијске губерније, а доцније Азовску губернију.
И, најзад, 1784, кад је у целој Русији заведено намесништво, србски градови и пукови се утопише у Екатеринословско намесништво и руску армију.
Царица Катарина је у својој армији имала осам србских генерал-поручника, 12 генерал-мајора, 4 бригадира, 17 пуковника, 42 потпуковника, 37 мајора и 1.000 нижих официра. У то време много Требјешана из Никшића се иселило из Црне Горе и доселило близу Одесе. Населили су село Славјаносербскоје.
СРПСКИ КРСТ
Арткомовск је, некада Бахмут, основан 1571. године, познат по томе јер је у њему формиран 1764. србски Бахмутски хусарски пук. Сведочанства о животу Срба у Артјомовску чува његов Градски музеј. Посетиоце највише импресионира камен “србски крст”, који је нађен на србском гробљу. На крсту високом пола метра разазнају се урези, али не и слова. У овом граду се говорило србски све до средине шездесетих година.
Славјано-Сербија је као административна јединица трајала само 11 година, али је иза Срба, како је писао Милош Црњански, остао “бескрајни плави круг и у њему звезда”.
Душан Лопушина,
