Клиничка смрт и србска трпеза

22-10-2015 11:32:01 | | / vostok.rs |


Предсједник Српске народне партије Ненад Поповић је још прије два мјесеца опсервирао хрватски „hostile takeover" србских привредних субјеката и пандемију хрватских малопродајних ланаца у Србији. Све у даљем тексту се односи и на Републику Српску. Цитираћу најзанимљивије дијелове његовог чланка који је објављен 20.08.2015. чекао сам два мјесеца не би ли у „србском" медијском простору пронашао макар нечији приједлог за минимум терапије на коректно срочену дијагнозу господина Поповића. Нико не нуди онколошки цитостатик за србско тржиште које је отворено за све врсте дампинг инфекција и мјера аграрног протекционизма уведених против Србије. Бар да је неко ангажовао и јужноамеричке шамане да помоћу чегртаљки и бубњева добију некакве макроекономске препоруке од стране духова, схватио би и то као покушај некакве акције. Коначно некаква акција...ТООО...али нажалост не.

Па да цитирам мени најзанимљивије дијелове Поповићевог писанија:

„Да су добро знали шта раде (мисли се на хрватску државу, хрватске обавјештајне службе и хрватске тајкуне и с тим у вези њихова улагања у Србију), сведочи чињеница да су скоро половину новца, конкретно 47 одсто, уложили у пољопривреду, лов и услуге, а додатних 18 одсто у производњу хране и пића. Сетите се само колико се у прошлости распредало о монополском положају малопродајног ланца Делта макси, чији је власник био Мирослав Мишковић. А колико људи зна да сада србско тржиште у много већој мери контролише Ивица Тодорић. А како и не би када је власник чак три велика трговинска ланца – Идеа, Меркатор и Рода, који заједно, без икакве дилеме, имају много већи промет од Максија. И уз то је Тодорић власник и фабрике сладоледа Фриком, фабрике уља Дијамант, фарме за тов јунади Планта у Футогу, кланице у Пландишту, Кикиндског млина, Нове слоге из Трстеника (фабрика минералне воде Мивела), а преко компаније Идеа недавно је преузео и два некада позната београдска биоскопа Јадран и Вождовац, који су годинама били затворени.

МОНОПОЛИ ТОДОРИЋА И ТЕДЕСКОГ

Само Емил Тедески има више фирми у Србији него сви србски привредници у Хрватској. Између осталог, хрватска Атлантик група Емила Тедеског власник је србских компанија Соко Штарк, Гранд пром, Паланачки кисељак, МултМта и Фудленд, па самим тим и ван граница Србије познатих брендова као што су „чоколадне бананице", чоколаде „најлепше жеље", „смоки", „бакина тајна", кафа „гранд"... Према подацима саме Атлантик групе, она је у првих шест месеци остварила 333 милиона евра прихода од продаје, од чега је око 76 милиона евра наплатила у Србији, уз раст прихода од 7,2 одсто, што је уједно и највећи раст на свим тржиштима у којима та компанија послује. У Србију су значајно инвестирале и друге хрватске компаније, као што су Нексе група, Виндија, Подравка, Лура, Кроација осигурање, Магма, Певец, М профил, Леваоница продукт, Нашице цемент...

Хрватске службе, преко буџета за оглашавање хрватских компанија у Србији, утичу и на уређивачку политику србских медија

Већ две деценије сваког августа, уочи обележавања годишњице „Олује", у којој је из Хрватске протерано више од 250.000, а убијено најмање 2.000 Срба, до границе пуцања затежу се односи званичног Београда и Загреба. Тих дана Хрватска слави, а Србија тугује. Али пре и после тога Србија је, без велике буке, некако у тишини, изложена својеврсном десанту хрватских „господарственика" на српску привреду. Они су до 2012. у Србију уложили више од 530 милиона евра, а, колико је хрватским бизнисменима србско тржиште важно, сведочи и то да је скоро 20 одсто свих инвестиција које су уложили изван Хрватске, завршило у Србији.

И, колико год некада била оправдана брига да Мишковић не злоупотреби монополски положај, толико се стиче утисак као да никога није баш превише брига како се према србским купцима и добављачима понаша Тодорић. А за српске купце и власнике малих и средњих предузећа, чија роба не може да нађе пут до купца ако не уђе у продајне канале великих трговинских ланаца, веома је битан податак одакле долазе њихови власници. Јер логично је да ће србски власник форсирати српске производе, исто као што хрватски власник данас у највећој мери у својим супермакетима форсира производе из Хрватске. При томе је додатни проблем што Тодорић у Хрватској поседује и велики број производних фирми, тако да није за потцењивање ни бојазан да ће у догледно време они са полица потпуно истиснути конкурентске производе из Србије. А широка је лепеза инструмената који се за остварење тог циља могу користити, од већих трговачких маржи, до плаћања скупљих „улазница" за српске производе. И то је уједно и највећа могућа опасност евентуалне злоупотребе монополског положаја тако јаког трговинског ланца, која може да проузрокује озбиљне ризике по економску безбедност наше земље.

С једне стране, ради се о жељи да кроз монополе у области трговине утичу на стабилност домаћег тржишта, са крајњим циљем да истисну српске производе са полица наших супермаркета и замене их хрватским. Док, с друге стране, службеничке позиције у хрватским компанијама у Србији служе као параван за обављање обавештајних активности агената хрватске тајне службе. Познато је и то да хрватске обавештајне службе, преко огромних буџета за оглашавање хрватских компанија у Србији, утичу на уређивачку политику одређених медија, обезбеђујући велики простор оним појединцима и организацијама које су отворени хрватски лобисти у Србији. То је и разлог зашто се у последње време поједине политичке личности, блиско повезане са Хрватском, тако често појављују у медијима."

-цијели чланак можете прочитати на адреси
http://bit.ly/1ElVLGC

Добро, дијагноза је тачна, али гдје је терапија ?

Српске политичке елите, било оне које су на власти, или ове опозиционе попут Поповићеве које преферирају клајмбинг не трон, морају да знају да су сви тајкуни одреда, обичне марионете у рукама хендлера. У конкретном случају хрватских тајкуна, хендлер је фрау Меркел. Хендлер ведри и облачи. Хендлер је на крају крајева утамничио и Санадера. Неки други хендлер је политички елиминисао и свеизвињавајућег Тадића још у току бројања гласова.

Имајући у виду наведено, потребно је направити кратки осврт на ММФ и ССП.

Сем санкција кроз које смо прошли деведесетих, најјаче полуге политичко економског суноврата једне земље су баш ММФ и ССП.

ММФ кредитира државе. Ако се зна да је камата дефинисана као цијена кориштења туђег капитала, то би било то. Држава врати главницу и камату и заврши аранжман са ММФ-ом. Али, то није тако. Величина аранжмана са ММФ-ом директно је пропорционална губитку суверенитета државе која улази у ту ђавољу работу. ММФ тражи смањење јавне потрошње. Смањење јавне потрошње се углавном своди на додатна буџетска резања пензија, социјалних издатака, брзих приватизација „неконкурентних" субјеката уз минималне отпремнине, те инсистирање на бандитској демонополизацији енергетског сектора. Када смањите јавну потрошњу смањили сте и агрегатну тражњу. Смањење агрегатне тражње доводи до тога да ћете од локалног месара умјесто пола киле меса од сада куповати 250 грама. При том ће држава оптеретити тог истог месара или пиљара додатним наметима јер од њега више неће кроз ПДВ добијати оно што је добијала. Месар ће на крају баладе затворити објекат исто као и локални пиљар. Миц по миц у сваком од наредних неоколнијалних аранжмана са ММФ-ом и на рубу сте социјалне катастрофе. Социјалне катастрофе доводе до немира, а да бисте исте спријечили морате се додатно задуживати да бисте купили какав такав социјални мир. Додатно задужење води до додатног губитка суверенитета. Ушли сте у коло из којег нема излаза.

Следећи је ССП. Споразум о стабилизацији и придруживању је завршни акт аграрног протекционизма против једне земље. Потпишете ССП и нико Вам не гарантује улазак у ЕУ наредних четврт вијека. Шта сте урадили. Остали сте без протекционистичких царина, прелевмана, квота. Ви више не посједујете властиту границу, док Вам је граница у контра смјеру попут Хималаја које морате форсирати да бисте пренијели џак паприка. Малоприје сам писао да сте остали без локалног месара и пиљара, али сте зато у насељу добили IDEU и Конзум за које су Ваше државне границе само једва примјетна изблиједјела црта на асфалту. Паре из ММФ којима је задужена Ваша Влада, а које су кроз буџет на капаљку дошле до Вас, неповратно иду у иностранство преко тих малопродајних ланаца кроз цијену коштања Ваше потрошачке корпе.

Нико, али ама баш нико не нуди никакву терапију против тога.

Будући да немате границу шта се може учинити ?

Па нешто се ипак може.

Прво се дефинишу социјално најугроженије категорије. Под један, то су људи без примања. Даље, то су пензионери са пензијама до 200 Евра. Кренимо од њих.

Држава мора отворити сопствени малопродајни ланац у сваком граду. Упоредо са тим, држава треба отворити Агробанку. Социјално најугроженијима држава мора издати картице за улаз у те малопродајне објекте и спријечити даљи шверц на пијаци ограничавајући им количине купљене робе преко тих истих картица. Само најугроженији имају приступ објектима, јер су картице са идентитом. У тим објектима држава ће продавати производе по депресираним цијенама, а откупљене од домаћег аграра, односно цијенама нижим од иностраних малопродајних ланаца. Сав приход од продаје држава упућује на Агробанку, а Агробанка финансира домаће произвођаче уз камату која држави враћа новац за издатке које је имала због откупа поменутих пољопривредних производа и цијеновног дисбаланса због депресираних малопродајних цијена. Преко тих краткорочних кредита држава долази на нулу или чак на неки минималан губитак. Пољопривредни произвођач поново стиче какву такву сигурност у државу и у њен откуп његових пољопривредних вишкова. Новац преко Аграрне банке колико толико стимулише домаћу производњу и новац се не прелијева неповратно у иностранство, барем у том сегменту. Социјално најугроженији ће бити мање угрожени него прије, а ако експеримент успије, држава може дизати љествицу најугроженијих на још више износе мјесечних примања.

Битно је да се крене од нечега, а дијагнозе су давно написане.

Владимир Чегар,