Шунд и ријалити програми су отров
Деца су затрована тим телевизијским глупостима, њихове мајке такође, затроване су огромне масе. Чему то?
Дуо драма „Воз” Кормака Макартија, прича о сусрету два човека различитих погледа на веру и свет, премијерно je приказана синоћ на Новој сцени Звездара театра. Адаптирао ју је и режирао Војислав Воја Брајовић, који игра једног од јунака Макартијевих, у тандему са Сергејом Трифуновићем, што је био повод за овај разговор са познатим глумцем.
Ово дело америчког писца Кормака Макартија је поред глумачког изазова и Ваш редитељски деби. Шта је пресудило да га радите?
Кормаков „Воз” је оставио снажан утисак на мене као када сам у време гимназијских дана био опчињен Кафком. Због тога сам можда прескочио и ону нужну литературу коју је требало да прочитам, јер сам се одмах отровао таквим делима. Али не мислим да таква литература која заговара песимизам, нихилизам – утиче на моју борбу у животу. Никада није утицала, па ни овај пут када сам се упознао са деломКормака Макартија. Не желим да поручим никакав нихилистички поклич, тај лик којег играм има такав поглед на свет, али са њим желим управо да скренем пажњу верујућим и неверујућим људима да морају бити свесни шта је права суштина ствари овога света, односно живота који живи. Чак и вера служи само за замајавање реалности. Зато мислим да је Кормаков нихилизам свештенички.
Професор атеиста бацио се под воз, а спасио га је бивши робијаш, верник. Са дилемом веровање- неверовање сте се већ сусрели у представи „Посетилац” Ерика Емануела Шмита. У ком смислу сте овога пута ту тему надоградили?
Ерик Емануел Шмит је направио диван комад „Посетилац” којег неки критичари сврставају у интелектуални булевар. Против булевара немам ништа, без обзира да ли је интелектуална, комедијска, односно релаксирајућа ствар. Овај комад, ако је то уопште комад, јер се Кормак оградио и рекао да је новела, у дијалошком облику је пуна литература. Мислим да је Кормак у „Возу” додао још нешто што је значајније: свевремено и може се догађати у свакој средини. Да ли су ти ликови из Бронкса, или са Дорћола није битно. Покушао сам да разбијем управо тај локални или интелектуални обрачун, руралног и урбаног човека.
„Ја сам глумац и то је моја судбина. Верујем у човека и уметност”. За вас је изазов самоиронија?
Ако говоримо о самоиронији мислим да и у нашем народу постоји та изузетна врлина, а то је самоироничан однос према себи. Бојим се да у временима која су близу, или негде иза, или испред нас, једино што нас може угрозити јесте веровање да смо најбољи, да смо најпаметнији, небески. Такве ствари су нас и довеле до очаја, али оно што видите у нашој литератури од давнина јесте тај самоироничан однос према себи. Мислим да и ми глумци имамо тај дар, да можемо са тим да јако делујемо. Примера ради, Чехов се бавио управо тиме да скрене пажњу глумцима извођачима да се све, и најтеже теме, могу обрађивати на нормалан, духовит начин, а не са патетиком. Зато је и своје трагедије називао комедијама.
Као министар културе од 15. маја 2007. године до 8. јула 2008. тврдили сте да се не бавите политиком, већ да желите да направите нешто добро у култури. Тај период коментаришете као посао глумца који се залети и одједном га прекину у пројекту. Какве сте то нереализоване амбиције, планове имали?
Велике и многе, али сада када гледам на то време, најжалије ми је што је наш предлог закона о култури, који је прошао и јавну расправу, касније осакаћен. Друга ствар односи се на актуелну тему пријема Косова у Унеско. Имао сам здраву идеју, нека ме неко оповргне ако нисам у праву, а то је да сам предлагао да се још тада сви споменици културе на Косову прогласе србским споменицима културе. Шта год да се деси, сви ти споменици који су темељи српске културе и цивилизације, нека у неком футуристичком облику буду и на Јупитеру, Марсу, нема везе где, али ако се нешто деси па се преселе – и тамо ће се звати споменицима српске културе и српске културне баштине. Ето то је нешто што је измакло.
Србска културе не трпи хирове. Како гледате на актуелно стање у србској култури данас?
Чији су то хирови када се на четири или не знам већ колико телевизијских станица, које су добиле дозволу да имају националну фреквенцију, као и јавни сервис, таква количина отрова пушта? Ми смо говорили да су деведесете године прошлог века неговале шунд, јер је био у служби власти, национализма. Која је то осионост, хировитост, да се презентују гледаоцима најгори могући пориви који, заправо, треба да се лече? Да се све то пушта огромном броју људи! И деца су затрована тим програмима, затроване су и њихове мајке. Затроване су огромне масе. Чему то? Велика је то количина тог отрова. А за најмању количину отрова треба десетострука количина лека, противотрова.
У позоришним круговима важите за ходајућу медицинску енциклопедију?
Да. Могао бих да попуним макар три–четири стране разним здравственим искуствима у „Политикином” медицинском додатку.
Борка Г. Требјешанин
КАТЕГОРИЈЕ
